Barabe i babe - Neven Milaković

Barabe i babe

Grdno li sam noćas snio pred svitanje,

Crne ptičurine Gazimestan ruše

I što ih bi više, nas bješe sve manje,

A i to nas malo bijasmo bez duše.

Oči su nam, shvatih, davno iskljucane,

Kroz slomljena rebra iscurilo srce

I svejedno nam je hoće li da svane,

Il` će orlušine pozobat` i sunce.

Samo slabi vapaj dopire sa Laba

I slabašno svjetlo nesvanulog dana:

Što pustiste, braćo, da vas vodi baba,

Zar ste vi potomci silnoga Dušana!?

Zar su Obilići bili vaši preci,

Zar je to što osta svetome Lazaru,

Ima l` gore kazne planinskoj rijeci,

No da se ulije u smrdljivu baru!?

Samo slabi šapat dopire sa Laba

I istog se časa u jecaju guši:

Što pustiste, bruke, da vas vodi baba,

Zar da šaka jada slavno carstvo sruši!?

Grdno snoviđenje, tužna sudba moja,

Ni suza pokajna niz obraz da kane,

Ko smo drugo posle Kosovskoga boja,

nego pobjegulje i duše prodane!!

Neven Milaković