Brkovi - Maja Kiš

Brkovi

Jedna ljubav je prva, a jedna poslednja. Prve se sećamo ili možda ona pamti nas i ne dopušta nam da je zaboravimo. On je bio visok i crn i lep. I svačiji. Mama joj je zabranila da se viđa sa njim. Nije joj se svideo, osetila je nešto loše što vuče za sobom. Krišom a naočigled celog sela su se sastajali. Čekao ju je posle škole. I ljubio slatko kao da jede one krupne crne trešnje. Golicali su je brkovi. Još slađe je lagao. Kao trešnje u slatkom. Bilo je pomalo i bljutavo. Gledala je u njega mala i glupava iskrivljenog vrata kao u uramljenu sliku druga Tita. Tada su se zaobilazile ikone. Baka ju je još kao malu naučila očenaš i da se prekrsti. I kradom se i krstila. Mama je pronašla njegovu sliku ispod jastuka jednog jutra kada je zaspala i umalo zakasnila u školu. Snevala ga je onako zaljubljena. I tupava. Šta ti je mladost, a tek glupost? Mladost doduše prolazi...mama se strašno naljutila i uvredila, više zbog skrivanja, ljubav je još mogla i da razume. I onda je bilo i sunca i makova i pitome ravničarske reke. Voleli su se do jednog baš gadnog pisma. Njega više nije bilo, a nju je tešila mama. Znala je koliko boli i umela je da vida rane. Čekao ju je i veliki grad. I još neke ljubavi. Srela ga je mnogo kasnije. Ne mogu da se setim da li je još imao brkove? Inače pišem o drugarici! To valjda znate...

Maja Kiš