Dan koji nikada neće doći - Goran Matić

Dan koji nikada neće doći

Na kraju leta čempresi se naslone na zid stanice

Kao nekakvi kicoši

Odnekud dolaze zadihane lokomotive

Pretovare dimove u moje oči i odu dalje

U trenutku kad dolaziš nestane svet

Ambar što viri iz polja žita kao periskop

Kolosek što se u daljini skuplja u tačku

Tamo si tren pre bila sve ovde ništa

Moji su obrazi modri od udaraca nedostajanja

Hodamo pričajući ni o čemu

Ulica je prašnjava tvoja ruka vrela

Postoje li uopšte važne stvari u rečima

Pred kucom te pozdravi nevidljivi pas

Zaostao iz priče o našim snovima

Ipak kafa je stvarna i poljubac dug

Neko ishekla jato gusaka na putu kroz popodne

U bunaru pred kućom promeškolji se voda

I ja se setim da trebam dodirnuti tvoju ruku

Tu kraj peći u kojoj smo spalili sebe

Kažem, ovde moja volja završava i počinje misija

S večeri ljudi hodaju sokakom

Noseći karbidne lampe na čelu

Liče na svitce i dugo se smeju

Čuje se daleki topot zore

Kao topot konja čije grive gore

Naoštrim britvu o rapavu traku sreće

I iz pesama povadim tugu

Onda otvorim oči i vidim psa

Oni nekako nadju put od bajke do kuće

namestim usta kao da ću reći nešto važno al kažem

MA KAKVA LJUBAV

Tada ulaziš sa koferom na točkiće

Tako se lakše kotrlja kroz naše sjebane živote

I kažeš.........HOĆEMO LI

Goran Matić