Druga šansa - Kristina Janković

Druga šansa

Pogledala je u dubinu svoga oka, onako kako to gledaju oni što su rodjeni pre svog vremena pa su u trenutku svog rodjenja bili znatno stariji od svojih roditelja, noseći neku mudrost koju je bilo teško razumeti. Naučila je da čita i piše već sa četiri godine, a sa deset je pročitala većinu napisanih knjiga klasika, znajući istoriju i budućnost svoga naroda bolje od bilo koga drugog. Pisala je kao da su iza nje godine iskustva, da čitavu budućnost nosi u malom prstu desne šake, na kom je nosila mali srebrni prsten, da bi joj sačuvao to stečeno znanje koje joj je dato a priori. Nije se družila sa decom ni sa ljudima, već je večito bila u nekom svom svetu, kao u oblacima, ali na njenu sreću niko je nije zadirkivao zbog takve njene prirode. Čak se i sa rodjenom majkom sporazumevala kratkim rečenicama, ponekad ne govoreći uopšte, samo mimikom dajući znak da je zapravo tu. Niko je nije uznemiravao, plašeći se njene reakcije i suda, mada se ona samo blago smeškala, Mona Lizinim osmehom, ostavljajući ih u nedoumici da li su nešto rekli pogrešno.

Jednog jutra, nešto pre svog četrdesetog rodjendana, osetila je da će to njeno znanje napustiti, tako što će ili  umreti ili tako što jednostavno više neće pisati. Sela je da napiše oproštajno pismo, neku započetu priču od sinoć, ali slova kao da su bežala, nije uspevala da uhvati njihov smisao, i nije razumevala pročitano. I ranije se dešavao nekakav prekid toka misli, ali ne ovako jak, propraćen osećajem da je smrt blizu. Da li je to bila opomena? Čak nije uspevala da razudjene misli spoji u neku razumnu, smislenu rečenicu.

 Šta se to dogodilo? Dokle će to da traje? Nije toliko stara da razmišlja o smrti, a nije bila ni bolesna, možda samo treba da malo promeni svoje ustaljene navike, koje su se svodile samo na pisanje i na duge šetnje, nikakvu zabavu, ništa izmedju toga.  Šetala je u svom stanu ko lav u kavezu, da bi potom rešila da izadje napolje. Sela je u svoj omiljeni kafić i naručila dupli espreso i martini, da bi razbila koncepciju negativnosti koja je sabijala u ćošak sve njene misli. Nje vredelo. Izašla je da prošeta, jer je to često pomagalo da donese pravilnu odluku oko nečeg, da osmisli radnju priče ili romana i da razbisti misli koje su poput tamnih oblaka jurile jedna drugu. I zaista, posle tri sata jedan deo uma se povratio. Bilo je pitanje koje je postavila sebi tog jutra, pisati i umreti ili živeti. O životu nije znala ništa, bilo je teško živeti, pa je rešila da umre.  Samo što to ni najmanje nije bilo lako, umreti na svoju ruku. Zašto je odjednom sudbina tako iskušava, sve što je želela bilo je da piše. Nije želela da se vrati kući, zidovi su joj stvarali teskobu, pa je sela na klupu, zaklonjenu od pogleda, rešena da tu zaspi.

-Kako je leto divno.- rekla je psu koji je seo pored nje, kao da su stari znanci. Nije imala ništa od hrane da mu da, ali on je ipak ostao kao saborac u njenoj patnji.- Eto našla sam i drugara. A ja  nisam imala druga nikada, ni drugaricu, dečka... svakako ne, ako ne računam knjige. Knjige nisu ni hladne ni tople, one su mrtve.- Pomilovala je psa, njegova topla njuškica i krzno bili su dokaz postojanja života. - Ne, nisu knjige mrtve, ja nisam bila živa. Kako je to bilo moguće? Ja, ja zapravo ne znam ništa o životu, živela sam nerazumno, bila sam hladna kučka. Zar ću umreti pre nego što započnem da živim? Ne, to se ne sme dogoditi, ali ja moram i pisati, moram.- Upalila je cigaretu jer šta je pisac bez cigarete i pića, ali piće nije imala. Mrzelo je da se pokrene, pa je pušila sedući sama u mraku. U neko doba je zaspala, zamišljajući da je to možda onaj konačan, večni san, ali nije bila uznemirena. Ni najmanje.

Probudio ju je lavež pasa. Protegla se na klupi i zatim sela, pokušavajući da se seti šta zapravo radi tu, držeći glavu medju rukama i gledajući u svoje crne patike.

 -Izvinite što vas ometam, ali moj pas je primetio vašeg psa i mislim da su se nekako zgotivili, pa šta znam... obično kad se psi slažu, moraju i gazde.- čula je glas mladića, čija je izdužena senka padala preko njenih patika, zaklanjajući je od sunca. Ona podiže glavu i vide visokog dečka razbarušene crne kose.

-Ne smetate mi, naprotiv.- rekla je smeškajući se. - Samo sedite.- Pokušala je prstima da namesti neurednu kosu, od spavanja, ali jedan pramen joj je uporno padao u oči.

- Mora da vas je pas naterao da ustanete baš rano, i mene ponekad moj tako budi.-

- Ah, pa da, a ja nisam stigla ni kafu da popijem. On me ponekad budi i u pet. A meni se tako pije kafa, nes. Volim nes, hladni, topli, svejedno! - Uzviknula je puna nade, zaboravljajući da je zaspala na klupi, a onda dodade tiše.

-Hoćete li mi se, molim vas, pridružiti na kafi?- On nije skidao osmeh sa lica, mora da misli kakva je budala kad tako priča.

- Pa mogao bih, ako mi ne biste persirali. Malo mi je neprijatno, iako sam sigurno stariji od vas.-

- Vi stariji, mislim ti stariji?- upitala je sa čuđenjem.

- O da, ja, pa imam već tridesetpet, ali možemo o tome na kafi. Usput, ja sam Ivan.-

-Drago mi je, ja sam... - zastala je, nije se sećala svoga imena, ali to je nije zabrinulo. - A ja sam Sofija.-  rekla je prvo ime koje joj je palo na pamet. Ustala je, pošli su kao da se znaju jako dugo, duže od njenih godina pisanja, duže od njenog rodjenja. Momak je imao tako crne oči, da se zenice nisu videle, odmah joj se svideo. Šta je sve propustila dok je godinama samo pisala i čitala, izgledalo joj je sve tako nestvarno. A ko može dokučiti stvarnost? Seli su u dvorište kafea, sunce je grejalo njen potiljak pa je izvinjavajući se otišla do toaleta da se umije. Možda kad se vrati on ne bude bio tu, pa će razrešiti misteriju da li je on stvaran.  Voda je bila hladna, i kad je podigla oči da vidi svoj odraz u ogledalu, vrisnula je. Sa druge strane ju je gledala mlada devojka, krupnih crnih očiju i smedje, kovrdžave kose, baš kakva je bila nekada. 

-Gospodjice, da li je sve u redu?- upitala je jedna starija žena, koja je prala ruke pored nje,upitno je pogledavši.

- O,da samo sam se setila da možda nisam zaključala stan jutros.

- Dešava se mlada damo, pripazite na to!

-Hoću, hvala.- rekla je sa zahvalnošću. I toj ženi je izgledala mlado, za svaki slučaj ponovo se pogledala u ogledalu.

Kad je izlazila, na vratima je pročitala nečije na brzinu napisane reči crnim markerom. "Daj mi drugu šansu!" Da je ona to pisala, pomislila je, sigurno bi te reči napisala na ogledalu  karminom, bilo bi upečatljivije, ali moguće da šansa nije data svakome, pa je zato autor grafita napisao na unutrašnjoj strani vrata.  Ponovo je počela da filozofira, što je nesumljivo bio znak da treba da nastavi i sa životom a i sa pisanjem.

Mladić je sedeo i dalje za stolom, nije nestao.

- Taman sam pomislio da si izašla kroz prozor kad te nema tako dugo. Probaj kafu, da se nije ohladila, ako jeste, naručićemo drugu.- gledao je čas u nju, čas mu je pogled lutao po parku i po njegovom malom, repatom ljubimcu, u igri sa psom čija je navodna gazdarica sedela preko puta mladića, a pogledi su im se povremeno ukrštali, bez potrebe za mnogo reči.

Kristina Janković