Erudito - Branko Mijatović

Erudito

Šta ima poslednji rob svojih misli

još da uradi?

Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,

omamljen... zureć u plamen velike vatre.

Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima.

Želi dostići rub tamne pučine

u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.

Vetar je u krilu vetrenjače

i melje!

Melje, al’ gde je spram sebe sama?

Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?

U usijanim maglinama vidi... čuje misli iz sve-

misli!

Svaka beseda njegova,

svaka mis’o njegova jestiva će biti...

Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.

Tinjanje...

Čeka dok poslednja žeravica

život ne izgubi.

Čaprkanje...

Koliko puta staja na ivici?

Levo bunilo, desno ludilo,

napred - misli iz svemisli.

Zamisli!

Limes, ili bimes?

Plus, ili minus, sekans - kosekans?

U prapočetku sve se začelo:

Trajanje... Setva... Žetva.

Veliki prasak donese pentagrame.

Prokletstvo!

Um se umom hrani.

Čežnja praskozorja natera ga napred

u lenju paru vlažne zemlje...

Traži što postići ne može,

postiže što ne traži.

Iz njegovog srca izvori senka

sopstvene čežnje...

Ovešana doziva senka:

- Voleti! O, samo voleti!

Koliko trajanja izvan stvarnosti,

borbe oko nemogućeg?

Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?

Iscedi poslednju kap radosti

da iz nje načini vino patnje svoje...

Njegovo srce, divlja tica,

nađe nebo svoje u dubokim očima.

Njegove pesme potonuše u dubine njihove,

dok jutro lagano trubi u rog tame.

Želi zagristi crnu zemlju zabrana

čekajuć da ga gađenje na sebe sama

izbuši ko nabreklu zvezdu...

Šta ima poslednji rob svojih misli

još da uradi?

Branko Mijatović