Insert iz romana „Zlatna golubica“ - Aleksandra Lemajić

Insert iz romana „Zlatna golubica“

Ja sam dete sa sela. Moj otac i majka su bili zemljoradnici. Čisto i pošteno su živeli, blagodareni rodnim njivama i sa osmoro napredne dece. Dobro ajde, nisu baš sva deca bila napredna, bilo je i koje sitno, kao ja sirota. Otac bi često znao da kaže: – Sunce mu žarko, na šta ovo dete liči? Pikljasto, buljavih očiiju i svo čupavo.Kada su mi davali ime, otac se prepirao sa kumom, jer je kum dao predlog da se zovem Leposava. Da imam lepo ime, ako ništa drugo. Otac se nije složio. Rekao da je Leposava ime za lepo dete, ispašće da laže kad mi se obrati. Otac je hteo neko drago ime, da mu se prilepim za dušu, jer sam ipak njegovo dete.– Ako je za dušu, neka bude Dušica, ne Dušanka, nego baš Dušica i neka ti bude dobro kao duša – reče tada kum.Otac se odmah složio, jeste lepo i odgovarajuće ime Dušica. Nije vredelo njihovo mudrovanje, retko ko me je zvao po imenu. Zvali su me “Pile“, jer od malih nogu najviše sam volela da se igram sa kokoškama. Nije mi smetalo što nisam bila lepa, niti mi je bilo jasno zašto je to važno. Majka je govorila da ne obraćam pažnju na tatine reči i da on preteruje. Mnogo sam volela moju majku.Imala sam petoricu braće i dve sestre. Moja braća, Velimir i Zvonko, su bili blizanci i najstariji. Velimir se prvi rodio, a Zvonko pet minuta posle. Blagodaren Živadin, ne samo da je srećnik dočekao prvo dete i ne jednog, već dva sina. To je bilo najveće veselje koje se pamti u selu, otac se nije treznio dobrih deset dana kad su oni došli na svet. Nije prošlo mnogo, opet sin, Borivoj. Naš Bora je bio jedno od sitnije dece, ali je bio mnogo vredan. Kad je porastao, za njega su rekli da ima zlatne ruke. Popravljao je traktore i kombajne po selu bez zvaničnog zanata. Tri godine posle Bore opet blizanci, Đorđe i Đurđevka. Đorđe ili Đoka kako smo ga zvali je bio sitan, a Đurđa, iako napredna, nije bila neka lepotica. Ipak je otac pijančio po selu i hvalio se:– Dva komada odjednom i to po drugi put.Imao je petoro dece i mislio da je dosta, ali kad je prošlo pet godina, rodila sam se ja. Bila sam iznenađenje za njega. Znao je majci da prebaci:– Vukosava, grom te spalio, unakazi mi familiju sa onom tvojom ružnom babom. Bila si lepa kao san i uzeo sam te da imam lepu decu. Kad sam se ženio, gledao sam da devojka bude lepa, nisam znao da je trebalo i babu ozbiljno da pogledam. Nešto ga je poteralo i dve godine posle mene, rodila se naša prelepa seka Divna. Otac nije mogao da se nadivi, čak je izjavio:– Hvala dragom Bogu da se bar jedno bacilo na mene. Za Divnom opet posle par godina rodio se sin, sličan Divni. Otac se mnogo obradovao i s’ ponosom rekao: – Još jedno od moje sorte. Dobio je ime Radovan. Divna i Radovan su mu bili najdraža deca. Divna je bila kao i njeno ime, divna, svi smo je mnogo voleli, a Radovana je dizao u nebesa, razmazio ga toliko da nekad nismo mogli da ga trpimo.Sećam se kao dete da je uvek bila galama kod nas u kući. Bilo nas je mnogo i raspravljalo se o svakoj sitnici, naravno, kad otac nije bio tu. Nije se obradovao kad ga uzbuđeno dočekamo, tu je tek bilo svašta, vriska i bežimo kud ko stigne de bi izbegli kaiš koji je sviruckao po kući. Ja sam uglavnom bila van toga, bila sam ćutljiva, čak i malo spora. Majka me nije terala da puno radim. Moj posao je bio da vodim brigu o živini. Imali smo najbogatiji kokošinjac u selu. Imali smo mnogo gusaka, bile su bele kao sneg i stalno su išle za mnom, mnogo sam ih volela. Ja sam bila zvanično “skupljač jaja“. To sam radila sa zadovoljstvom i živela sam u svom svetu sa pernatim prijateljima.Mi smo bili neka pomešana sorta, mešavina različitih predaka. Dedini sa majčine strane su bili iz Crne Gore, doselili su se u vreme Velike seobe, a babini su bili iz Like i oni su se doselili u Banat. Otac je često znao da se hvali da je Lala, čist kao suza.Za bosanski deo porodice se pobrinuo moj bata Velimir. Doveo je devojku iz Bosne, kad je bio u vojsci krajem 1990. godine. Otac se silno obradovao kad je Velimir jedno veče u kasne sate upao na vrata s nevestom. Čitava uzbuna i premeštanje posteljine do posle ponoći. Kad smo svi polegali, Veilimir i otac su ostali da raspravljaju. Đurđa i ja smo prisluškivale, jer je naš krevet bio pored vrata od kuhinje. – Sine, šta ti bi?! Znaš da u ovo mesto ne možeš da dovedeš devojku iz Bačke da se ne priča da mutiš pleme, a kamo li iz druge republike. Al’ ajd’ kad si već tako rešio. Što se bar nisi javio, nego upadaš kao gulamfer, ženim prvog sina pa da se pripremim ljudski? – upita otac Velimira.– Ćale, nisam mislio da se ženim. Bio sam srećan, idem kući i našao sam sebi društvo da prošetam kroz čaršiju. Kao za baksuz naiđe njen ćale, ugleda me baš kad sam joj nešto šaput’o na uvo. Kako je drekn’o da si ga čuo, ćale, ja sam se prep’o k’o nikad u životu, i pojuri me – objasni Velimir. Otac uzdiše i reče: – I ja bih da sam te vid’o, i…? – Ćale, čovek nije za šalu, građen k’o medved. Polomio bi mi koske da me sustig’o – nastavlja Velimir. – Razumem čoveka i…? Velimir i dalje ubeđuje oca da je tako morao: – Zdenka i ja smo bežali i ušli u neku uličicu. Sva sreća videla nas neka baba i otvori nam vrata pozva nas da uđemo, kaže razume ona šta je mladost i ljubav. Nije mi bilo do ljubavi, tres’o sam se k’o prut od straha, al’ tu sam sedeo i ćut’o da prođe opasnost.

Aleksandra Lemajić