Majmunče - Bratislav Petrović

Majmunče

Prvi višestranački izbori devetog decembra 1990.godine, nešto novo u mojoj karijeri. Počeo sam da radim u godini kada je umro sin jugoslovenskih naroda i narodnosti Tito, potom cela decenija postitovog doba i na kraju demokratija u Jugoslaviji…

Na dan izbora policija radi ceo dan od otvaranja izbornih mesta do zatvaranja. Naravno, ne zanima je ko će i kako i za koga da glasa, već da održi stabilan red na biračkim mestima. Tako i tog dana. Ja u patroli sa mlađim kolegom od mene, Ćirom.

Prođe i taj dan. Posle zatvaranja biračkih mesta svi smo se povukli sa terena u stanicu. Tada nisu bili kompjuteri, laptopovi, nego pisaće mašine i to u dobroj meri raštimovane... Red se čekao da bismo napisali izveštaje. Mene mrzelo da čekam red i ponudih Ćiru da idemo kući, pa ću sutra da podranim da napišem izveštaj. Ćira mi reče da će sačekati komšiju, kolegu, i sa njime će kolima da ode kući. Ja izađoh u hladno decembarsko veče i pođoh palanačkom ulicom ka svojoj kući. Put me vodio pored jednog kafića blizu stanice. Tu smo obično mi, policajci, svraćali, po kada kada dekintiramo smo kafenisali i “na recku”. Komšijska rabota... Baš dok sam prolazio pored kafića, izilazi gazda. Kad me vide, reče:

- Braco, daj molim te interveniši, imam dvojicu njih tuku se unutra. Pođoh u stanicu po policiju.

Nije bilo tada mobilnih telefona, pa da čovek pozove. A ni fiksni nije imao u kafiću. Sve je moralo tada “pešački” da se obavi. Šta ću... Dobar drugar, nema smisla da ga šaljem u stanicu, a ja sam nekakav policajac. Na kraju, dužnost mi je da intervenišem i van radnog vremena. Uđoh sa njim u kafić. Kod šanka vidim dvojicu u klinču. Vidi se da su popili, potukli se i onako tromo razmenjuju pleksuse. Povikah:

- Prestanite sa tučom!

Poslušaše me, pogledaše me, vidim znam ih, lokalni đilkoši. Naredim im da pođu sa mnom u stanicu. Pođoše.

U stanici je dežurao LJupče, moj dragi dobri kolega i veliki šeret. Večito zimogrožljiv. Naložio peć krakaveso ko rudu da topi. Ćunci se usijali. Ostavim ovu dvojicu na klupi u hodniku i sa LJučetom počinjemo proceduru. Objasnim mu što sam ih priveo, a on me pita:

- Hoće li biti prekršajna prijava?

- Da.

- Piši je onda, a ja ću da ih zadržim malo dok se protrezne.

- Hoću, no vraćam se u kafić po svedoke. Samo sam ih priveo da bih ih sklonio sa lica mesta.

Vraćam se u kafić, psujući sebe kako sam sâm sebi si nakačio posao. Ulazim u kafić i onako u polumraku kafića idem ka šanku da bih video sa gazdom oko svedoka. Levo i desno od mene boksovi tako da jedva raspoznajem ljude u onom polumraku. Odjednom me nešto uhvati za rukav od vetrovke. Stanem da pogledam ko je, kad vidim - dlakavo malo stvorenje sedi na klupi u boksu, a dva vesela oka gledaju pravo u mene. Ručicu ne pušta sa mog rukava. Poče da mi se i ceri. Malo majmunče me gleda u vrh oči! Odjednom čujem glas:

- Braco, sviđaš mu se.

Pogledam bolje, čovek do majmuna se nasmejao i poče maziti životinju:

- Pušti, mala, čika policajca da radi svoj posao...

Majmunče malo sa repom, prelepo, sedi do svoga gazde i prosto mi se smeši. Simpatičnije stvorenje nisam do tada video. A i prvi put u životu vidim pravog majmuna. Vezano lančićem oko vrata sedi do svoga gazde i dalje me gleda. Prepoznah i gazdu. Fotograf iz obližnjeg grada. Kao da je pročitao šta ću ga pitati, poče sam:

- Kupio sam ga u maju. Odlično mi posao ide sa njim. Svako želi da se s njim slika, posebno deca. Celo leto sam proveo po crnogorskom primorju, sada je zima, slabiji posao, ali preživljavamo. Hoćeš da te slikam sa majmunom, da imaš uspomenu?

Stvarno bih se slikao, ali tada se dosetih:

- Samo da pokupim imena svedoka tuče, pa pođi sa mnom u stanicu da se slikamo, a taman su ti tamo svi policajci, sigurno hoće još neko da se slika - nabacujem posao ovom drugaru.

- Ne traži svedoke, evo piši mene, gledao sam tuču.

- Super, idemo!

Ustade fotograf, majmunče k'o po komandi, uzvere se i sede mu na desno rame. On ga lagano drži za lanac i krenemo mi u stanicu. Usput mi on priča kako mu je posao odlično krenuo s majmunom. Majmunče me i dalje gleda onim živim okicama i prosto mi se smeši. Nešto sam mu mnogo bio zanimljiv.

No, gde je alkohol i džulovska narav, tu su i problemi. Kada smo došli do vrata stanice, čujemo u hodniku buku, svađu, viku... Nije mi bilo jasno šta se unutra dešava. Otvaram vrata, sklanjam se u stranu, k'o dobar domaćin da propustim gosta da uđe. Ulazim za njim, kad vidim onu dvojicu pijanih, svađaju se i guraju sa policajcima, hoće da idu kući. Policajci već iznervirani, drže ih, sprečavaju. I tada moj ortak Ćira, ljut i besan zbog one dvojice, misli valjda da i ovog privodim, obrati mu se:

- A šta si pa ti pravio?!

Odjednom ga u onom metežu i trzanju gurnu jedan od one dvojica i Ćira polete, pa, da bi odžao ravnotežu, poče mlatiti rukama i tada bi udario fotografa po glavi, no ovaj se cimnu. Ćira ga promaši, ali majmunče, jadno, kako je bilo na ramenu svoga gazde dobi udarac. Kriknu majmunče i preko glava pobeže u dežurnu prostoriju i pravac na ćunke. Ćunci vreli, odbaci se, ali obori ćunke. Crn gust dim pokulja iz naložene pećke... Dim i smrad uglja poče štipati za nos i oči. LJupče unezveren! Ne zna šta ga snađe. Neko poviče:

- Otvarajte vrata, pogušićemo se!

- Nikako! Pobeći će mi majmun! - viče fotograf i juri majmuna da ga uhvati.

Majmun iz dežurne prostorije pobeže u kacelariju vozačkih dozvola i ličnih karata u prizemlju. Svi mi za njim da ga uhvatimo! Ma jure ga i ona dvojica privedenih. Fotograf viče:

- Braco, platio sam ga dve hiljade maraka! Vraćaj mi majmuna!

- Čekaj bre, brate... polako sa tog majmuna... - ne znam šta da mu kažem.

Potera ko u najboljim filmovima, ali se majmunče ne da. Mi na jednu stranu, majmun nas preskoči, mi na tu stranu, majmun se vrati... Leti preko nas, preskače nas! Pa je zaredilo po registratorima na ormaru kancelarije ličnih karata... Lete hartije, depeše... Majmunče spašava, siromah, glavu... Dim k'o u železničku ložionicu. Prozore i vrata ne smemo da otvorimo, pobeći će nam majmun. Duša ispada. Potom dim pokulja na sprat zgrade, a gore su komandir, načelnik, neki političari, čekaju da čuju rezultate sa biračkih mesta. Osetili i oni dim i ogromnu graju i viku u prizemlju. Eto ga načelnik:

- Šta radite ovo, Braco?! - kao da je znao odakle problem.

- Jurimo majmuna!

On mi pa neveruje:

- Daj, ne zezaj me... Kakvog majmuna?!

U tom majmunče nas preskoči preko glava, a načelnik:

- Gle, stvarno majmun!

Eto ga fotograf kod njega...

- Načelniče, hoću natrag svog majmuna!

- Čekaj bre da ga uhvatimo! - pokušavam da ga smirim.

Načelnik obrukan kod onih lokalnih političara, živ se jede još mu so na ranu dodade predsednik opštine:

- Načelniče, ovoliko lopova u državi vi našli majmune da hvatate.

Načelniku samo što nije počela para na uši;

- Braco, dajem ostavku zbog tebe i majmuna!

- Polako bre načelniče sa ostavkama... Svakakv ološ smo hvatali, će uhvatimo valjda i majmuna!

Pobegoše gore na sprat. Potera se nastavlja... Majmun se ne predaje! LJupče nakvasio nekakve krpe i pokušava da namesti ćunke na pećku i plače od dima. Psuje, kune, krmeče... Nama duša ispade jureći majmuna po prizemlju. Fotograf se zalepio za mene i traži majmuna. Ova dvojica privedenih u prvim redovima potere!

Nikada ne bismo mi uhvatili majmuna, nego se, siromah, umori, i predade se! Uh... Najsrećniji fotograf, pa ja. Majmunče, jadno, srce mu bije, da iskoči ispod dlake. Gleda policajce i ne zna šta ga snašlo. LJupče, crvene mu oči k'o štop svetla, psuje...

Nekako se izmirismo sa fotografom... No, sutradan sam napisao prvi ozbiljniji prozni rad u vidu izjave po naređenju mog “mentora” načelnika...

Bratislav Petrović