Na izvorištu - Vojkan Milenković

Na izvorištu

Na izvorištu sopstvenih izlučevina, misao

nimalo pasivna tumači njeno prisustvo.

Okrenut leđima postanju prilazim ispovesti kucanjem o kosti.

Zaklativši, zapuštenim vidicima iznad kolena.

Zanjihana u kukovima po nepregledu, po suzama što se pare.

Nikad ne zamonašivši se na njenim grudima.

Obgorelo podne majsko, natopljeno njenim mlekom

pozajmljenom svešću lebdi zaklanim vetrom,

trošeći nedostojne vremenu što bi da vratimo unazad

pod kamenom za uzglavlje, po pesku, ivicom otužnih isparenja

po isplakanom rastajalištu gde krv se ne odaziva

prosipa se, brojim je.

Blatnjavim stopalima opkoračivši usne

na kojima se porađa njeno ime.

Noć nakon ukopa, bacila mi zemlju na oči.

Za njen se znoj držim

jer, tek će šuma biti.

Odvezala mi grob, izlistavši u grču uzletele sne

pod kišnim nebom, na padini njenih leđa

vetar davi ptice,

vičem crnu vodu,

noć me ne diše, prerezanim grlom po kome cvetaju reči

u pupku, pepelom zgrušana, jer ponestaje mi stvarnost

i konačno, obućiće mi kaput, oslobodivši me glasova

ne deleći psihozu, odlazi iz ogledala ne otvarajući moje fioke

naslonjena na upletene stidne dlačice

pomalo uznemirena iluzijom o veličini

vatre

po modrim usnama,

u zubima drži podne.

Bog se kupa u njoj i nebo podiže visoko.

Vojkan Milenković