Novi početak - Marijana Lj. Jovanović

Novi početak

Osvanuo je junski dan, zlatnim sunčevim zracima protkan. Jelena je prethodnu noć usnula veoma lep san, u predivnim bojama, pun svetlosti. Na njenu žalost to je jedino što joj je ostalo u sećanju. Bio je to po njoj dobar znak za novi poslovni početak. Konkurs i svi krugovi selekcije, trajali su skoro godinu dana. Tog jutra je pružila duži korak nego inače, da bi što pre stigla do poznate beogradske banke, gde je trebala da započne posao na jednom od rukovodećih radnih mesta. Ekonomista po struci, imala je trideset pet godina i deset godina radnog staža. Srećna je bila što je godine nisu odavale sve dok ne bi progovorila.

Isticala se visinom i manekenskom linijom. Crna, dugačka, kao svila sjajna kosa, u potpunosti je bila usklađena sa belim, porculanski glatkim licem. Na krupne, crne oči, bacale su senku dugačke trepavice i dodavale začin tajanstvenosti njenom licu. Sočne, poput trešanja usne, skoro uvek blago razvučene u osmeh odavale su ne samo lepu, već i prijatnu devojku.

Pažljivo je odabrala uže, crne farmerke, lepršavu, svilenu, cvetnu košulju koju je sakupila u struku širokim, crnim kaišem. Na nogama je imala crne lakovane salonke na visoku štiklu. Nonšalantan i naizgled jednostavan stil, isticao je besprekornu figuru i nežnu lepotu lica.

U devet časova je imala zakazan sastanak kod generalnog direktora. Saznala je iz više izvora da je stručnjak sa energijom za izvoz, dobar čovek, oženjen, da ima dvoje dece, ali da je i veliki hedonista. Bio je desetak godina stariji od nje.

Jelena je tačno na vreme zakucala i odlučno zakoračila u veliku, luksuzno opremljenu kancelariju. Zaustavila se na par metara od njegovog stola. Baš u tom momentu je junsko sunce napravilo zlatnu kupu, polako je spuštajući preko nje.  

Nikola se ćutke, tek nakon nekoliko trenutaka od njenog ulaska, sklonio od računara.  Nonšalantno je naslonio glavu na levu šaku, desnom rukom je prvo sklonio dugačku, crnu kosu oslobađajući pogled, zatim je nežno zagladio crnu, uredno oblikovanu bradu, da bi se slobodno predao uživanju u nenadanom prizoru. Polako je dizao skenirajući pogled počevši od vrhova cipela pa do očiju. Bio je siguran da su mu šake dovoljno velike da obuhvate Jelenin struk. Na kraju je kao omađijan, uronio u Jelenine oči. U kosim, žućkasto zelenim očima, koje su podsećale na vučje, pojavio se žar koji je pretio da pređe u požar.

Odjednom je iz zlatne sunčeve kupe, poleteo oblak plavih leptira i napravio most između dva iznenađena pogleda. Oboje su jedva disali, kao da su leptiri sav kiseonik iz prostorije izvukli. Osetivši nepogodu na pomolu, Nikola je polako bez ijedne reči ustao, skinuo sivi sako i kao da se za tuču, a ne za upoznavanje sprema, pažljivo zavrnuo rukave od crne, sportske košulje, ukrštanjem prstiju spojio šake, elastičnost prstiju istestirao, da bi konačno kroz gusti oblak laganim korakom prišao novoj koleginici i predstavio se kako red nalaže.

Jelena nije mogla da ne primeti koliko je novi direktor zgodan i koliko mu crna boja lepo stoji. Na njen užas, pogled joj se izgubio u neposlušnoj kosi koja je ponovo prekrila dobar deo lica. Ponadala se da joj je oko pogrešilo, da je prvi utisak vara, ali je znala da joj srce sigurno ne greši, čim toliko tuče. U momentu je poželela da zajedno sa leptirima, koji su upravo odlazili kroz otvoreni prozor, nestane bez ijedne izgovorene reči. Nema od šoka, sa zakašnjenjem od nekoliko sekundi, stegla je pruženu šaku i konačno se predstavila punim imenom i prezimenom.

Suvišno je reći da je Jelena postala direktorova desna ruka. Nikola nije mogao da zamisli dan, a da joj u oči ne pogleda, da joj ne čuje glas i zato joj je svaki dan smišljao nove radne zadatke. Kao zlatni prah, nemilice je prosipao po kancelariji šarm, ne bi li izmamio Jeleni osmeh i rupice na obrazima. Slagali su se odlično uz minimalno reči. Na svoj užas, veoma brzo je shvatio da mu Jelena, kao ni jedna žena do tad, odgovara i intelektualno i emotivno i duhovno. Koliko god je fizičku privlačnost negirao, na kraju je i nju morao da prizna jer je bila prisutna još od prvog pogleda.

Jelena je izgubila interesovanje za bilo šta osim posla. Nikad se sa toliko pažnje nije pripremala za svaki dobijeni zadatak. Oblačila se znalački i pre svega ženstveno, ali krajnje jednostavno. Osećala je da se baš takva Nikoli dopada. Uglavnom su razgovarali pogledima i sve su se bolje razumeli. Kad god bi skupio oči skoro u crtu, fiksirajući je uz blagi osmeh, obavezno bi joj obojio obraze. U pauzama su slušali muziku samo osluškujući otkucaje svojih duša. Upoznala je sva njegova raspoloženja bez toga da joj išta kaže. I on je nepogrešivo osećao kad je srećna, uznemirena ili tužna. Svaki put bi se zabrinuo kad bi sklanjala pogled uz blago treperenje nozdrva, stisnutih usana, uz obavezno uvrtanje pramena kose. U tim momentima je osećao skoro neizdrživu potrebu da joj pomiluje obraze.

Vremenom se u sve težoj tišini komplikovao njihov odnos, opterećen grižom savesti koju se oboje osećali. Znali su da bi se sve promenulo kad bi o svojim osećanjima samo progovorili. Da bi im brane zasigurno, od tereta nabujalih emocija, pukle i ko zna šta sve, nekontrolisano poplavile.

Te jeseni su laste naseljene u prozorima banke zaboravile da odlete sa ostalim lastama u toplije krajeve. Zima je bila izuzetno hladna, snegom prekrivena, injem i mrazom izvezena. Stanari susednih zgrada nisu mogli da se načude pticama koje su se iz celog kraja sakupljale isključivo na krovu iznad Nikoline kancelarije, na kome se sneg nikad nije zadržavao, dok su ostali krovovi ostajali snegom prekriveni. Jelena je te zime često zaticala ispod brisača svojih kola cveće ili ljubavne stihove. Tih dana je pogledom palila i najudaljenije zvezde.

Oboje su bili svesni da je zaljubljenost sve veća, da je možda odmah iza nje i velika ljubav na pomolu, ali su osećali i to, da ih u stopu prati i katastrofa u Nikolinoj porodici, koja će verovatno pepelom prekriti sve. Znajući da je zaljubljenost konačnog veka, i da njen naslednik nije uvek beskrajna i nepobediva ljubav koja briše sve ispred sebe, Jelena je u tajnosti potražila novi posao. Osećala je da se oluja uveliko sprema i da može samo oblake tuge da im donese.

Bez pozdrava, za vreme Nikolinog godišnjeg odmora, odmah nakon uskršnjih praznika, otišla je u novu banku, u novi grad, na novu adresu, doduše sa iskidanom dušom, sa krikom u grlu, sa bolom u stomaku, sa rupom umesto srca, ali čiste savesti. Znala je da će je Nikola bolje od ikoga razumeti, da će znati da je otišla isključivo iz velike ljubavi, da je neće tražiti, da će je pre ili kasnije preboleti, da je nikada neće zaboraviti, i da će joj pre svega biti zahvalan na hrabrosti i donetoj odluci.

Sebično je zadržala nedosanjane snove, neokrnjeni ponos, nikom ispričane uspomene, njihovu muziku i pre svega nadu, da će jednog dana bez griže savesti uploviti u novu ljubav. Maštala je o porodici koju će izgraditi sa čovekom koji verovatno neće biti poput Nikole, ali će zato biti slobodan i pripadaće samo njoj. Znala je i to da će Nikola zauvek ostati njena velika tajna, neostvarena, možda najveća ljubav od zaborava sačuvana.

Došlo je novo proleće, doletele su nove laste, dogodio se novi početak. Iskreno je verovala da će ponovo uživati u nekoj novoj muzici.

Marijana Lj. Jovanović