Mirisi pelina

Mirisna osećajnost Slavke Masoničić Vojinović

Jedno od učenja nam kazuje da je tokom svog evolutivnog razvoja homo sapiens razvio čulo vida do te savršene mere da je ogromni deo upotrebljivih resursa mozga rezervisao za ovu dimenziju spoznaje sveta oko sebe. Obzirom da u mozgu nije bilo dovoljno mesta za sve čulne informacije, to je mirisna vizija sveta izgubila svoje mesto i oslobodila prostor u mozgu za čarolije sagledavanja sveta preko svetlosti. Za razliku od čoveka drugi sisari uglavnom imaju vid kao pomoćno čulo, a najrazvijeniji je upravo njuh, kao savršeno čulo od koga ne možete da sakrijete ništa iza ugla, u džepu, ispod tepiha ili u mraku. Naivni veruju da su evolucija i prirodna selekcija dovele do ovoga, mi ozbiljniji ipak u Boga i njegovu promisao, ali svejedno, činjenica je da u prepoznavanju sveta putem mirisa zaostajemo za našim prijateljima zverima. Ili smo samo zapostavili sposobnost koju inače posedujemo ovako udaljeni od prirode. Oni koji su joj se predali i srodili sa njom i dalje je doživljavaju svim od Boga datim čulima. Dobrodošli u svet mirisne osećajnosti Slavke Vojinović, pretočene iz čulnosti u svet poezije, dobrodošli u njenu zbirku pesama „Mirisi pelina”.

Do danas se nikada nisam sreo sa autorkom ove knjige, niti imao bilo kakav kontakt sa njom, izuzev ovog rukopisa. Pa ipak, nakon čitanja pesama iz zbirke, mislim da da sam je upoznao i više nego da smo dane provodili ćaskajući uz kafu, ili četujući preko računara. Poezija Slavke Vojinović je do te mere lična da ne ostavlja mesto nedoumici o njenoj ličnosti. Svako sledeće iščitavanje rukopisa samo mi je otkrivalo nove

bravure pesničkog zanata, ali o njoj više ništa nije imalo da se sazna. Na vrhu vrednosnih lestvica ove pesnikinje je njen otac, kome je zahvalna kći Slavka posvetila više od par pesama, celu ovu knjigu, a preko nje osećamo da je i celu životnu viziju formirala na vaspitanju koju je dobila od njega. Tu knjigu, kao i ceo svoj život, podelila je u tri ciklusa sa nazivima „Trajanje”, „Nepomirljivo različiti” i „Kada ljubav dođe niotkuda”. Taman onako kako stoje jedno ispod drugog na ovoj lestvici. odmah ispod oca Dušana Masoničića”. A gore, povrh ovih nevidljivih merdevina, leti tvorac, kome se obraća uvek kada nije sigurna u svoje postupke, ponekad postiđena svojih emocija, na koje bi trebalo da bude ponosna.

Šta se nalazi iza ovako nazvanih ciklusa pesničke knjige i knjige Slavkinog života? Ciklus „Trajanje” je posvećen rodnom kraju, zavičajna poezija koja više govori o čulnoj percepciji sveta u detinjstvu pesnikinje. Ovde se miriše mirisima nezaborava, sve sija sjajem leta, a praznina stvorena vremenom ispunjena je sećanjima. Više živo nego nostalgično, ovo sećanje premošćava jaz vremena između „onda” i „sada” i kao da je sve između bio samo san. I tako se i iščezle slike polako pred nama pretvaraju u trajanje. Knjigu otvara pesma „Bez zaborava” koja počinje stihovima:

„Tamo gde rastu pelin i divlja trava,

baš tu gde sviću biserne zore,

negde visoko nadomak zaborava

između dva brda s pogledom na more,

još uvek stoje tragovi kuće,

gomila kamenja i polomljen crep

a oko njih samo šiblje i pruće,

sećanje na život što nekad beše lep.”

Ista pesma završava se porukom:

„Ostani tako, žmuri i ćuti

Ne otvaraj oči, nek’ traje san

Ne daj da nikad stvarnost pomuti
Miris detinjstva, od mora slan.”

U pesmi “Koreni” osećamo vezanost pesnikinje za rodni krš đurmanski:

„Ništa meni bez mojih smokava i narova,

žalfije i pelina, maslina i borova,

vode što izvire ispod kamenova,

uzanih kozjih staza ispod valova.”

U pesmi „Najzad” pesnikinja se najzad poistovećuje sa svojim zavičajem. Tako strofe ove pesme počinju stihovima:

„U meni rastu

čarobni cvetovi

natkriljeni nebom,”

................

„Iz mene izviru

neke čudne reke“

..............

U nama sazreva klasje

što posejano davno

raslo je žedno

okruženo trnjem,

..............

U pesmi „Kad pelin gorko miriše” pesnikinja se vraća u mislima onima kojih nema, osećajući njihovo prisustvo u mirisu pelina:

„Nekih mi dragih nema više,

da li tako pelin

zbog njih miriše?”

I neizbežno sećanje na oca, koji zapravo nikad nije ni napustio svet u kome živi pesnikinja. U pesmi „Mom ocu”, on daje taj miris pelinu, ali prijatan, sladunjav, meden:

„Kad umre čovek što ni žuč mu nije bila grka,

na med miriše pelin iz kamena što raste

nadomak mora, međ njegovim brdima”.

Otac daje smisao i trajanju. Pesmu „Trajanje”, koja u podnaslovu ima „Za one koji nikada ne umiru...” pesnikinja završava stihovima:

„Moj otac u meni

i svud oko mene...

šimšir i smokva. limun i mandarina.

kivi, loza i nar.

Trajanje.......”

Smisao Slavkinog života je u stvaranju umetnosti življenja. A za ovu umetnost je potrebno nešto više od naših mogućnosti i htenja, potreban je Onaj koji lebdi nad svima nama, neophodna je komunikacija sa Njim. To nam kazuju i stihovi iz pesme „Umetnost življenja”:

„Moli se Bogu,

nahrani dušu

nek’ vode te razum,

ljubav i mir.”

Osim što bih par pesama iz ovog ciklusa premestio u neki drugi ciklus, drugih nerazumevanja pevanja u „Trajanju” nema. Kažem nerazumevanja, svestan toga da je pesnikinja ovako koncipirala ciklus promišljeno, a ja, jednostavno, ne znam neke intimne detalje koji su opredelili autorku da pesme „Veruj” ili „Izazov” uvrsti u ovaj ciklus, pre svega zavičajne poezije.

„Nepomirljivo različiti” govori o emocijama nakon buđenja iz slatkog zanosa ljubavi i želje da se „preživi”  ovakvo životno iskustvo. Pevanje koje je blisko, pre svega ženi, koje na jednom konkretnom životnom iskustvu  otkriva univerzalne vrednosti ženske duše i spremnosti koju samo žena može da ima u beskompromisnoj borbi da se nešto očuva, da se premosti i nepremostivo, pomiri nepomirljivo. Na žalost, ovakva odanost žene prema muškarcu u tim situacijama retko kada dovede do ispunjenja  njenih želja. Iskreno verujem da će moja uvažena koleginica, autor druge recenzije za ovu knjigu, posvetiti više pažnje pesmama iz ovog ciklusa, uveren da će iz ženskog ugla mnogo bolje razumeti osećanja opevana u njemu.

Obratiću ipak pažnju na stihove iz ovog ciklusa, smatrajući ga možda emotivno najznačajnijim u celoj knjizi. Neki univerzalni momenti istaknuti su u pesmi „Različiti” koja potpuno neposredno otvara ovaj ciklus:

"Bili smo različiti – dva suprotna sveta

Ti ljuti sever, a ja topli jug

Ja, željna ljubavi, ti tišine drug,

Bio si oblak a ja tvoja duga

Ja sam bila sreća, a ti moja tuga”

Pesmu „Suvišna” mogla je da napiše bilo koja žena koja je ikada doživela rastajanje. Žensko praštanje i želja da se nešto sačuva

„Prilazim čežnjivo, želim da volim

tebe što tišinom obuzet gledaš,

kroz mene.”

i muška hladnoća i želja da što brže dođe do kraja, samo da što manje boli, iskreno, bez želje da povredi osobu kojoj je nekada pružao sebe, koja je polako postala prošlost, bez reči, bez poslednjeg zbogom, poslednjeg poljupca:

„Ruka sama od sebe kreće

ka tvome licu što zaleđeno

okrećeš od mene”.

Vapaj, poslednji pokušaj, bez izgleda da ga on makar čuje, molba „Ponudi mi nešto drugo”:

„Zašto se kriješ kada su

sva tvoja skrovišta znana?

Od koga to bežiš kada znaš

- ne možeš pobeći od prošlih dana?”

Žena u svojim preispitivanjima pokušava da olakša ovakvu situaciju tako što će deo odgovornosti da preuzme na sebe, da prihvati i ono što traži oproštaj i da ga oprosti. U pesmi „Praznina” ona je učinila možda zadnji, možda i očajnički korak:

„Možda ne priznaješ

da oboje smo krivi,

mogu da oprostim

sve gorke reči.”

U pesmi „Nada” dosta nesigurno i neuverljivo zvuče reči koje bi trebalo da daju kakvu-takvu nadu. Svesna toga, pesnikinja se opet obraća Onome koji je iznad lestvica, ali čije se ime ne doziva tek radi bilo čega:

„Još uvek se borim za našu sreću

za mir u duši što doći će, znam.

Molim se Bogu i palim sveću,

ne želeći nikad da ostaneš sam.”

Pravu nadu nalazimo tek u pesmi „Spas”:

„Udahnuti vazduh punim plućima

Radovati se novim svanućima!”

I nakon kraja, nikada ne dođe kraj. Sve nakon kraja postane „Nostalgija”:

„Eh, kako su noćas u meni

živi mostovi na Seni”

.............

„A znam, nikad više ...”

Na ovaj ciklus naslanja se sledeći, „Kad ljubav dođe niotkuda”. Ovaj ciklus je definitivno ispunjenje. Ovde još ostaje da se povremeno upita pred Bogom da li je ovo ispunjenje zapravo cilj ka kome je trebalo da hoda i da li je u svojim postupcima čista pred Njim.

Pesma „Pesnik i žena” ponovo razotkriva poglede žene i muškarca na zajednički život, ovog puta muškarca koji opeva „ženu koju trenutno voli”:

„Ona je životna inspiracija

Za jednu pesmu il’ kratku priču

Njemu je potrebna inspiracija

U noći dok samo se senke miču.

Pred vedrim nebom na mirnom moru

Okružen tišinom koja ne boli

On piše pesmu dok čeka zoru

Uz ženu koju trenutno voli.”

„Kada se desi”, desi se. A ona se pita:

„Zašto baš sada,

ovde, zašto meni

da se desina javi

ono što se samo sanja,”

Suština ove ljubavi je ono što neko doživi, neko nikada ne. To su „Snovi bez greha”, ako je ljubav iskrena i prava, ne robuje se dogmama:

„Ja davno njegova

Ti oduvek njen

Sami i svoji

Tek na jedan tren”.

I pored svega ova divlja osećanja izazivaju pored strasti i slasti i „Strah od sebe”:

„Ne dodiruj me!

Neću ti reći ne!

Ne reci ništa

Nisam tu,

Nema me!”

Prepuštanje bujici života i nesigurnost u sebe ilustruju naslovi pesama „Kad šalu odnese vrag”, „Noćas”, S tobom mogu sve”, „Zbog tebe”, „Bez tebe”, „Kad je teško odoleti”, „Ranjiva žena”, „Rasuti biseri”... I još jednom se seća u najlepšim trenucima detinjstva, polja pelina, gde bi želela da smesti ono što joj se zbiva. Poručuje „Naći ćeš me”:

„Kad bih samo smela

došla bih ti bosa

niz polje pelina

tragaču

što pratiš mi stopa trag”.

I na kraju još jednom se obraća Bogu onda kada oseća da je pred njom „iskušenje”:

Da l’ grešno je, Bože,

Dpk pišem pesme

Sanjiva, čežnjima,

Tako ranjiva,

Da mislim na ono

što se ne sme?”

a u nadi da će ipak da dobije „Blagoslov”:

„U stvari ćuti,

ja moram sama

da nađem odgovor

bez reči, bez slova

i u tišini

dok spava trava

zahvalim Bogu

Zbog blagoslova”.

Metrika Slavkine poezije sledi prirotne ritmove, oblike stena i oskudne flore primorja. Nije opterećena formom, slobodna kao beskrajno more, isto i kad je bura i kad je bonaca. Zanimljivo je da je poezija Slavke Vojinović pretežno rimovana, ali je ona u mnogim pesmama rimu sa kraja stiha prebacila na kraj strofe.

Ova knjiga zaslužuje čitanje u jednom dahu. Svakako da ćete u nekim stihovima pronaći sebe, naročito ukoliko se niste odvajali od prirode i ako ste očuvali u sebi mirisnu osećajnost.

 Miroslav Mitković Nam

*****

Mirisi pelina

Zbirka poezije Slavke Masoničić Vojinović, MIRISI PELINA, premda prva, označava samosvojnu pesnikinju čiji su stihovi sazreli na primorskom kršu među maslinama, žalfijom i pelinom, među stenama i dračom, da nam u punom sjaju dočaraju predele njenog detinjstva i mladosti, njenih hodočašća uspomenama iz tog i ovog vremena.

Slavka Masoničić Vojinović nije do sada objavljivala svoje stihove, već ih je čuvala, da, ovako sazreli, poput smokava  iz njenog zavičaja zamirišu i dočaraju nam sve njene strepnje, slutnje, čežnje i potajna nadanja i veru u istinitu ljubav koju samo mogu da nadahnu lepote primorja o kojima piše i o kojima sanja.

Prvi ciklus pesama TRAJANJE to najbolje svedoči - ... „za sve što nikada ne umiru”, pesme posvećene zavičaju, voljenom ocu i mirisima detinjstva, a sve iskazano kroz stihove:

„Nekih mi dragih nema više,

da li tako pelin zbog njih miriše?”

Pelin, gorka biljka nezaborava i neprebolnih sećanja, kao metafora najiskrenije čovečije tuge, našao je pravo mesto u njenim stihovima i postao slika i miris prošlog.

Pitanja, slutnje, ljubav i život, nepojmljivo drugačiji u svakom odživljenom trenutku, tema su njenog drugog ciklusa pesama NEPOMIRLJIVO RAZLIČITI. Pitanja, koja postavlja svako na svoj način, večita pitanja postojanja, najčešće neprotumačena, iako ih, nesvesni toga, živimo.

A onda KAD  LJUBAV DOĐE NIOTKUDA, ostajemo zatečeni i zbunjeni njenom snagom, u nedoumicama, raspinjani čežnjom i strepnjom. Ispovedna poezija pesnikinje

došla je ovde do izražaja, iznikla iz duše, nabujala kao potok preko krša, da se izlije na papir... Dugo skrivana, poput tajne.

„Ja davno njegova,

ti oduvek njen..

Sami i svoji

tek na jedan tren”

I baš kao priča, roman, bajka, ima ova zbirka stihova svoj završetak, poruku pesnikinje:

„Zbog tebe, jedino zbog tebe,

mogla bih da živim

samo od lepote.”

Slavka  Masoničić Vojinović je zbirkom ovih stihova utrla sebi put do čitalaca, ali i do onih koji će ovu poeziju dublje tumačiti. Retko ko danas piše o ljubavi i zavičaju spajajući ih u sećanje za one koji žele da sebe sačuvaju i ponovo nađu – u sećanju. U svakom slučaju, poezija za pamćenje i za ponovno iščitavanje.

 Minja Ilijeva