Oni govore - Goran Matić

Oni govore

Reći će jednom
Da smo gnoj u beskrajnim
klobucima vremena
što okreću pesmu naglavačke,
da su sve ljubavne reči kofa masti
predata na čuvanje
izmedju dve vatre.

Reći će da smo sretne kurve
na polju kojim fijuču meci,
igramo se skrivalice
sa strašilima punjenim strahom,
sa neeksplodiranim minama tišine.

Reći će da smo kvarljivi tovar
avetinjskog broda
na dokovima betonskog bola,
pocepana paučina darovanja
pod miškom nepriznatog boga
čiji znoj miriše na hrizanteme.

Reći će.
Videli smo vaše stope na poljima maka
u kristalnoj noći za knjige logike
i da smo posle bičevani iluzijom
pojeli svoje organe u radničkoj menzi.

Reći će svakako.
Da smo mesečarili,besni hodali u snu,
izgazili sve što u njega stane,
očistili zarđale okove,
da im ponovo vređaju rane
čupaju trule konce
iz krpenih lutaka stvarnosti.

Reći će.
Da smo apostoli ništavila,prazne ptice
što menjaju perje pod sečivom giljotine,
da jutra krišom punimo mrakom
da bi spavali duže u rovovima sujete.

Reći će al ja znam za sebe.
Kjučevi su goreli u rukama
dok sam zatvarao snove
u kolonije za leprozne.
Video čudna stanja materije
kad se snishodljiva praznina lako presvuče
u velike vizije ,gde se najtvrđi čelik kuje
od jutarnje rose ravnodušnosti.
Hvala lepo,
nije ta varljiva večnost za mene.

Goran Matić