Oprosti mome srcu, što moja dusa pati - Bojan Kasapović

Oprosti mome srcu, što moja dusa pati

Zadrhtalo moje biće, zabrinuto,
al jesen što nadolazi remeti boju
postelje a dok je živi plamen još u meni,
po tvojim snovima ću uvek bezbrižan biti.
Izgovaram želju dok u obrisima tvojih obraza
nadolazi ta dob, taj miris tvoje kože i miris
dinja, podseti me na ne izgovorene želje.
Zato svako veče ugostim s dlanovima koje tečeš
i znaš da gubimo taj nemir, kad latice ruže
dotaknu stoljnjak naboran od silnih htenja,
počinjes vrištati u sebi, a zid je bliži
da suzbije svaku tvoju vrletnu želju.
Voleo bi da sam s laticama došao,
i na svu tvoju žedj s usana se postepeno uspinjao,
neprihvaćen i sasvim neobičan, razredjen sunčevim
zracima dok još u oku, ispunjeno i tek probudjeno jezero
što talasima mojih uzdaha razvlačim odoru tvojih snova.
Podseti me kakvi su tvoji dani i nemoj u beskrajnoj tišini
otići u nepovrat vremena, jer bezbrojnih naleta uzdaha ima
opstati snagom tvoga hoda, al ovo ustajalo vreme kaska
za tvojim dodirima duše.
Priljubljena uz moje korake, onaj šapat vetrova,
obuzimaš me vatrom koja se igra na dohvatu sunčevih prelaza,
a tek užareni poljupci što kroz odustajanje nadolaze.
Mirisom opijaš vodu što bešćutnim tonovima sreće, prepuštaju
se talasima tvojih zagrljaja, a toplina pod prstima,
ugrejem ih s izvora moje duše.
Dok ćutis, talasima svoje kose posećuješ nagoveštaje trzaja
tvoje prelepih kukova, ne ne, ne prelistavaš svoje nadražaje,
već u minulom satu osećaju se trenuci, tek navlaženih prstiju.
Sipe kapljice kiše, obuzima slašću, a na konture naličja u
tu vodu što padnu na tlo, sve više i više liče na te.
Priljubljena ko poput dima od cigarete, oblici slivaju se
niz bradu moju nežnu, ne sluteći da s vremena na vreme
obidjes moju baštu gde moja duša iznova budi,
tvoje latice od pora.

Bojan Kasapović