Pad goluba pismonoše – Goran Matić

Pad goluba pismonoše

Čitam poruku,

reči su teške onoliko

koliko ptica može da ponese.

Moja su deca rodjena

sa mutno plavim očima,

kao odsjaj nafte.

Moju su decu učili da pužu

u poljima koprive.

Moju su decu učili da hodaju

sa strelom u peti,

otimali su im suze

pre nego što zaplaču.

Moju su decu davili u bari

kad im se pojave stigmate

u korenu šake i ujtru

kupili mrtve pijavice

sa oreolima na glavi.

Moja su deca putovala dugo

kroz staklene cevi

da žvala tudjih istina.

Moju su decu terali

da pevaju u horu,

dirigenti nisu imali ruke.

Moju su decu drzali kao zamorce,

u vašarskom kavezu pohlepe,

sa rešetkama od šećerne vune,

sanjali su na dve šake

zapišane slame.

Slali ih sa mokrim mecima

na prave neprijatelje,

govorili im da postoji bolji svet,

od ovog ovde.

Po toj logici i na ovaj su

odnekud došla,kao za nagradu.

Više i ne znam ko su moja deca,

maskirali su ih u prosjake.

U nekom paralelnom svetu

red je da svetina utihne

kad se s giljotine otkotrljaju glave

ne i ovde.

********

ADRESA: nepoznato.

POŠILJALAC :nepoznato

Ptica je letela u krug oko planete,

u nedoumici, jedino što joj je ostalo

bilo je da padne.

Goran Matić