Ostani kod kuće, ostani doma! - dr Ugrin Popović,

Dr Ugrin Popović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve i književnik Udruženja knjižnjevnika Srbije. Sveštenik iz Beograda, književnik, kordinator projekta "Zemlja živih", pravoslavni  jutjuber. Završio Osnovnu školu u Beogradu, Srednju u  Bogosloviji u Prizrenu. Teološki pravoslavni fakultet u Beogradu, Teološki protestantski u Novom Sadu, Doktorat na Teološkom učilištu u Osijeku.

Objavio tri knjige

Član Udruženja knjižnjevnika Srbije od 2019. god.

SUSRET

Bio je lep i sunčan dan. A onda se sve preokrenulo. Počeo je pravi prolećni pljusak. LJudi su se brzo razbežali sa ulica. Svi, ali ne i Živadin. On je odlučio da nastavi putem kojim se zaputio, bez obzira na sve. Bio je na misiji. Tolike godine su prošle. Toliko vremena, u kojem je nosio to breme besa i zameranja, zapravo, umišljenog ponosa, da sada, kada je odlučio napokon da oprosti, jedan pljusak ga neće u tome pokolebati, ili usporiti. Zaputio se sinu.

Taj dan je bio baš maleriozan za Stefana, a ovaj pljusak je dokaz toga. Sada mora i krov da podigne, iako je ovu svoju poslednju vožnju želeo baš eksplicitnošću da obeleži. Tom lažju kojom je varao sve, a ponekad i sebe, da je nešto, što zapravo nije. Zato je i kupio taj Mercedes kupe kabriolet, baš da bi se pokazao drugačijim. ''Nije bitno kako jeste, nego kako izgleda!'' - bila je Stefanova deviza. I, zaista, taj Mercedes se baš skupo dojmio, mada to, nije bio. Bio je jeftiniji od polovnog Golfa, ali nije tako izgledao. Bio je – Mercedes! I to - kabriolet.

Kiša kao da ga je osvežila. Mislima je proleteo po godinama njegovog ponosa. Sasvim iskreno je Živadin priznao sebi da njegova odluka nije bila vredna toga. ''Neka radi šta radi, neka bude svoj!'' - zaključi on.

To je zapravo bila njegova poslednja odluka da odustane od sebe. Poslednji trzaj stvarnosti je zdrobio svojom megalomanskom potrebom da pobegne od sebe. Svoje skromno nasleđe je odlučio da prinese na žrtvu prividnog glamura. I sada nema više ništa. Ostade samo mercedes i heroinska zavisnost. I ljudi, koji su očekivali da bude to što nije, jer zapravo nisu ni znali šta zapravo on jeste.

 ''Sam sam u stvari kriv što imam samo jedno dete!'' - zaključi Živadin. – ''I što porodični biznis umire sa mnom. Ne mogu ga naterati da bude ono što nije. Generacije pre njega su to mogle, ali ne i on'' – i bes ponovo poče da ispunjava Živadina. Ipak, on se smiri. ''Neka bude šta hoće…'' - prozbori za sebe, približavajući se pešačkom ostrvu gde ga zaustavi crveno svetlo.

 U principu, nikada nije imao nikog da ga podrži, da ga usmeri. Rana smrt roditelja donela je sobom novac koga Stefan nije bio dorastao. Tada je i počeo da bude ono što nije. Shvatio je da ako plati celom klubu piće, da će ga taj celi klub i voleti. Tako je i bilo. Svi su ga voleli, iako ga niko nije poznavao. Onda je došao heroin. Onda su došle i veze koje su bile zasnovane na tom prividu bezuslovne bliskosti. Registrovao je on sve to. Bio je svestan toga, ali je previše uživao u toj ulozi da bi je mogao ispustiti. Ta uloga ga i dovede do odluke ovog dana. Bilo je crveno svetlo, i on poče usporavati. Ipak, uključi se žuto pa zeleno, i on proceni da će taj semafor proći, ukoliko ubrza. Dodade gas.

 Stajao je tako Živadin na tom pustom pešačkom ostrvu, već totalno mokar od kiše, koja je neumorno padala. Bio je zagledan u crvenog čikicu, savršeno spokojan svojom odlukom da pusti. Da oprosti. Da prihvati. A onda, nenadano, dobi kofu vode u lice. Mahinalno se okrete u stranu i vide metalik sivi automobil koji je proleteo pored njega.

Zapravo, nije želeo da poprska tog čikicu na pešačkom ostrvu. Kada je uočio baru ispred sebe, bilo je kasno da menja pravac svog prolaska. U retrovizoru je osmotrio tog čoveka. Mogao je da bude njegov otac, po godinama. Ona figura koju nikada nije imao, a koja mu je tako očajnički trebala. On prkosno stegnu volan, a pogled usmeri ka putu ispred sebe.

 ''Nadobudna mladost'' – mislio je Živadin, dok je stresao vodu sa svog lica i mantila. ''Što moj sin nije odlučio to? Da bude dete, još malo. Da uživa u svojim sportskim kolima, umesto da provodi sate i sate u svom ateljeu crtkajući neke nejasne figure. Zar nije mogao da uživa u spokoju svoje klase, kao ovaj mladić, koji me je upravo isprskao vodom sa kolovoza?''

''Sada je kasno, gotovo je. Dok je trajalo, trajalo je. Bilo je lepo. Kratko, ali lepo. I šta sada? Bolje je živeti jedan dan kao lav, nego li stotinu, kao ovca.'' - kao mnogo puta do tada, racionalizovao je Stefan svoju odluku. Skrenuo je sa glavnog puta, uputivši se ka reci.

 Dok je prilazio zdradi, u kojoj je bio atelje i stan njegovog sina, Živadinu prolete slika mladića u sportskim kolima, koji ga je isprskao. Da, život je pred njim, i nema uopšte potrebe da odraste pre vremena. Svako vreme ima svoje breme. Ne treba požurivati to. Ne treba bežati od svoje porodice i korena. Zar ima nešto sramno u tome? U tome što je moguće svom detetu priuštiti detinjstvo? Mladost? Sve ono čega će se kasnije sa radošću sećati kada uspomene ostanu jedina radost u kojoj se može uživati. ''Uhhhh… baš ne mogu to da razumem!'' - prkosno zaključi Živadin, hvatajući se za kvaku ulaznih vrata.

 Parkirao je na mestu sa pogledom na reku. Iz pretenca je izvadio pištolj. ''Neću da napišem ništa. Neka se nose svi!''

Pucanj je trgao Živadina, on mahinalno povuče ruku ka sebi. Ipak, iz drugog puta zazvoni. Opet mu onaj mladić u sportskim kolima prolete sećanjem. ''Što neće da bude takav?! Pa, većina tih vrhunskih slikara su bili nesretni i siromašni. Odbačeni. Prokuženi. Bez radosti, ili sportskih kola. Ah, baš ga ne razumem.'' Neka kretnja iza vratiju, povrati Živadina iz razmišljanja. ''Tu je'', i neka blaga jeza prostruja njegovim telom. ''Ma, dođavola i sa mladićem u sportskim kolima! Ovaj je moj, pa neka bude šta već hoće da bude. Moj je!''

Pucanj je podigao jato galebova sa obale. Zaprepastio svrake na obližnjoj livadi. Sa beživotnog lica, mladog čoveka, tekao je potočić krvi sa slepog oka. Bio je to kraj jedne iluzije. Jednog života.

 Napokon su ti pokreti rezultirali ključem u bravi. Vrata su se otvorila. Pred sobom je ugledao figuru sina. Bila je to umazana figura, dok se sveža boja slivala sa rukava na parket. Bila je to crvena boja. Živadina spopade bes pri pogledu na sina. Prkosno steže usne. Ipak, suzdrža se. Grč na usnama je popustio. Pogledao je sina još jednom.

 ''Sine, oprosti mi!'' - reče napokon, te raširi ruke u zagrljaj.