Ostani kod kuće, ostani doma! - Svetlana Todorović

Svetlana Todorović, devojačko Krantić, rođena je 1957. godine u Vrčinu, mestu pored Beograda. Sa roditeljima je rano došla u veliki grad Beograd gde i sada živi. Završila je radni staž u KC Srbije kao stručni saradnik u zdravstvu. Ima godina dana i nešto kako uživa u zasluženoj penziji. Stekla je status jednog od najboljih stručnjaka u oblasti rehabilitacije dece oštećenog sluha. Iza sebe ima veliki broj rehabilitovane dece, koja su posle završenog redovnog i visokog obrazovanja danas uspešni ljudi.

          Dugogodišnji rad sa decom uticao je i pokrenuo njenu kreativnost. Svoje bogato praktično iskustvo u  radu, pretočila je u nekoliko knjiga za decu.

Preko ''Zavoda za izdavanje udžbenika'' izdala je knjige:

– ''Priče u slikama'' br 1, 2 i 3, 2004. i  

– ''Igram se i učim'' – radne listiće sa dva izdanja 2009. i 2014.

           Objavila je zbirku pesama za decu,

–  ''Da li volim što sam mali'', Excelsior, Beograd, 2011. i

– ''Program rehabilitacije'', elektronsko izdanje na DVD – autorsko izdanje, Beograd, 2012.

– ''Samo jednom si dete'' i

– ''Ona mene neće'' dve zbirke pesama za decu izdate 2019. god. – KZ Jugoslavije

           Posle pisanja za decu oprobala se u pisanju poezije drugih žanrova i evo je još uspešno pliva u tim vodama. Do sada, ima objavljene tri knjige poezije.

– ''Na granici pola veka'' – autorsko izdanje, Beograd, 2010.

– ''Moje ime je svetlost'' –  Poeta, Beograd, 2015.

– ''Dva lica ljubavi'' – Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umetnika Nekazano, Bar, 2017.

Objavljivala je pesme u zajedničkim zbornicima na međunarodnim  i domaćim konkursima, gde zauzima značajno mesto, kao zapažen pesnik. Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja. Član je UKS i još nekoliku pesničkih udruženja i klubova.

SAMO SLUČAJNOST

Stavili su mi do znanja

gde je granica dokle mogu ići,

preko koje ne smam preći.

Rekli su jasno i glasno.

Tamo, ne greje Sunce,

tamo te, pratiti niko neće.

Tamo te, ne možemo naći.

i ne možemo ti pomoći.

Radoznaloj, neposlušnoj mladosti

činilo se da je u zabranjenom svetu

sloboda, život, i sama lepota,

da je čeka ovog sveta sva divota.

Osećala sam da mi nešto uskraćuju,

ne znajući da samo pokušavaju,

da zaštite jednu nevinu dušu

od sveta poganog, od sveta ogavnog.

Bilo je to za mene osećanje

malog čoveka koji nije znao,

da je od rođenja pa do smrti,

samo slučajnost, već viđena,

nekim drugim silama vođena.

KOSTIM ZA MASKENBAL

Primetila sam kako gleda druge!

U njegovim očima sam videla

svoje misli i nepravdu.

Izdaja je blizu, juri, besni,

dolazi neobuzdana, grešna,

požuda i naslada tela, zov opojni.

Znala sam da postoje takve igre,

neke smele i slobodne žene,

ali nisam smela da pomislim

i nisam htela ni da znam,

da je najslađe zabranjeno voće,

da je on muškarac koji tuđe hoće.

Pored bračne drugarice

sve druge su postajale

ljubavnice i miljenice.

Više se ništa i ne skriva.

Tragovi postaju vidljivi,

sve više su uvredljivi.

Život nas nemilosrdno razdvaja.

Ostah usamljena, glava se savija.

Navežbane osmehe menjam

za različite prilike zgodne.

Oblačim za maskembal kostim

da igram ulogu koju ne želim.

STOJIM SKAMENJENA

Ako je istina, da je duša

u vlasti radosti, slasti,

tuge, patnje i drugih slabosti.

Ako sam, bar malo, u pravu,

šta da radim sa tim saznanjem?

Kad prošlost ne mogu promeniti,

a sadašnjost ima svoje tokove,

kako, zašto i kuda dalje?

Želim da me neko zaustavi.

Pruži podršku ili bar ruku,

da me nežnim, rečima uteši,

pa neka su prazne i lažne.

Sve je bolje od neme tišine

što je nalegla na grudi,

pa ih guši i ne da, da se diše.

Na trenutak zaustavlja mi dah

i tek tada sreća dobija

pravi oblik i smisao.

Svetluca nedostižna iz daljine.

Kada je kucala na vrata srca,

um ih je zatvorio i sreća se

negde drugde nastanila.

Zaslepljena sjajom ideje,

sada stojim skamenjena,

od užasa saznanja,

da sam prošla pored realnosti

koja me je mogla usrećiti.