Ostani kod kuće, ostani doma! - Zoran Matić

Zoran Matić

Rođen u Zemunu novembra 1961. Piše kako prozu tako i poeziju. Intenzivno pisanjem se bavi od 2003 godine.

Pa hajdemo,

budimo samo ti i ja sami,

u šetnjama kroz misli,

onim ludim,

najluđim šetnjama.

Barem tu,

budimo sami,

neka drugi ne postoje.

Tu, tamo gde lutamo,

mogu te ljubiti,

mogu dodire ostaviti,

mogu sve.

Hajde, budimo tajna,

budimo san,

ma budimo ljubavnici vremena,

budimo mi,

budimo ono što nismo,

dok jednom,

ne budemo se sreli.

Xxxxxxxxxxxxxxx

Probudi plavetnilo noći!

Vikni!

Mirišeš,

na lavandu i mentu,

kao i moji dlanovi,

po tom mirisu ukradenom.

Bela su tvoja ramena,

u polumraku sobe,

obasjana, suncem koje zalazi.

Teški zastori kriju ulice,

blesave, glupe zvukove,

večeri koja dolazi.

Mirišeš na lavandu i mentu,

mirišeš na mojim rukama,

na mome telu.

I dodiri, ludi, nezasiti, traženi,

mirišu na veče koje pada

po tvojim bokovima, bedrima, ramenima.

Usne, tako su tople,

one koje se diraju, one koje se ljube,

one koje na telu dugo ostaju

dok broje od jedan

do hiljadu tri i nazad,

toliko puta koliko noć traje,

toliko puta koliko traje

od svitanja do podneva

čekajući novo veče koje dolazi.

Mirišeš na mojim rukama,

na lavandu i mentu,

mirišeš na poljupce nebrojene,

od jedan do hiljadu tri

i tako u krug toliko nebrojeno puta.

I mirna si, krotka nimfo nađena,

i mirna si u večeri mirisa

lavande i mente

dok budiš plavetnilo nove noći.

Xxxxxxxxxxx

Na tvome telu,

sklopljene usne moje zaspale,

kada dan tamu je dirnuo,

crnu haljinu ti skinuo,

u draž i vatre ljubavi te vinuo.

Sklopljene usne zaspale,

na zraku sunca neprobuđene,

u jutru neljubljene,

snom zaustavljene.

Umorne usne zaspale,

slatkim vinom zadojene