Ostani kod kuće, ostani doma! - Zorka Tošić

Zorka Tošić rođena Dišić 23.12.1965. u Loznici. Lekar, specijalista interne medicine. Radi u internom odeljenju Opšte bolnice u Loznici i kao profesor interne medicine u Srednjoj medicinskoj školi „Sveti Sava“ u Loznici. Član književnog kluba „Karadžić“ iz Loznice. 2014. godine objavila prvu zbirku pesama pod nazivom „Sve moje ljubavi“, 2015. godine objavila drugu zbirku pesama „Na stazi ljubavi“, 2017. godine objavila treću zbirku pesama „Moje ludo srce“, a 2019. godine zbirku pesama „Neki drugi vozovi“. Peta zbirka pesama  je u pripremi.

VOLIM

Volim kad me sunčano jutro probudi

i novi dan mi šapne novu pesmu.

Zagledam se onda tako

u plavo nebo,

prelepo drvo

kroz prozor moga stana.

I vidim,

oktobar maše.

Sunca upija svaki zračak.

Pa blista raskošan

u hiljade nijansi obojen

dok u bescenje rasipa svoje zlato.

„Rasipa zlato

kao ja ljubav svoju“,

šapnu mi pesma.

Jer za njega postoje

preče i veće stvari

od ljubavi jedne žene

u jednom gradu.

Toliko je žena

i toliko gradova.

Ne treba da troši

svoje vreme

na bezznačajne stvari.

„I neke tamo pesnike“,

dobacuje mi pesma.

I opet beskrajno sam srećna,

jer po prirodi sam takva.

Kroz prozor oktobar mi se smeši.

Park breza blista

odeven u čisto zlato.

BALADA ZA MOJU LJUBAV

Kada bih prestala da mislim o tebi

izdala bih sebe.

Zato pišem biografiju

ove platonske ljubavi.

Moje su pesme pisani dokaz

onoga što me boli i slama

a bolest nije.

Ti i ja dva različita sveta

u dva grada.

Javiš se ponekad.

Srećemo se retko.

a ipak godinama

ti mi ne daš mira.

Traješ uprkos vetrovima i kiši,

drugim ljudima,

koji ti ni po čemu nisu slični.

U srcu mom uvek postojiš negde.

Svetlucaš u oku.

Pa dane tvojim imenom zovem.

A noći na tebe mirišu.

Pitam se ponekad

da li stvarno postojiš.

Brojim korake  sebi.

Ispraćam još jedno leto sama.

Ne osvrćem se više.

Nikom ne pričam o nama.

Ćutim...

Telefon zvoni.

Opet tvoj glas čujem.

Drhtim.

I ne razumem sebe

i ovu ljubav

što bez dodira boli

u mislima

i  u pesmama

i svoje snove.

MOJ SAN

Opet sanjam svoj san

dok mesec sipa bledu svetlost

po usnulom gradu.

„Nije uzalud“,

kažem dalekoj zvezdi

i uspavanom parku.

Evo i moje srce

zrači obasjano nadom.

I topla ruka poravnava kosu.

Dok zamišljam daleki grad

u zagrljaju noći i tvoje oči

mesec rasipa bledu svetlost noćas

i padaju zvezde.

A ja uhvatih jednu sasvim malu.

Stavih je na grudi umesto broša.

Zamislih želju

kao kad sam dete bila,

radosno i lako.

I zajedno sa zvezdom

obasjah svoj san.