Postojim - Biljana Hukić

Postojim

Maštarija
nedosanjanog života
nosi me u visine
gde još nogom
kročila nisam.
Na oblaku stojim,
maštam
- o čemu?
O prosutoj čaši,
neispijenoj,
dok vino kao krv
po meni piše
sve ludosti nedostižne,
očima praznim
suviše istrošenim
sa suzama osušenim
kap života još moli.

Pokušavam da sanjam
sve ono
što ne prolazi
i ne boli,
pokušavam
da živim
u snovima svojim
još malo, godine prazne
mogu da ispišu
stranicu
požutelu staru.

Ko sam
u celoj ovoj priči?
Zemlja
što me tako čvrsto drži?
Vazduh
što me vinom poji?
Ili nebo
što mi sve uze?

Snovi, maštarije zakasnele
sada me zovu.
Kasno je!
Kosa osedela,
ruke zgrčene,
lice zborano
- na njemu priča stoji.
Oči još željne lepote,
ljubavi istančane
čiste,
muzikom i vinom opijene.
Želim da sanjam
nedostižne maštarije,
zakopane,
suzama zalivane.

Ko sam?

Hodam li?
Živim li?
Želim li?
Bojim li se?
Tražim li?

Ne…
Ja samo postojim.

Biljana Hukić