Predaskazanja straha - Goran Matić

Predaskazanja straha

Ja samo znam da više ništa ne smem da saznam

Žmurim da ne gledam kako se tlo izmiče ispod nogu

Ja spavam u kaučuku, moje slike blede

Ponekad mi usfali treća dimenzija

Ne govorim previše ljudima

Znam da zvuk kroz čelik putuje najbrže

Ljudi razgovaraju preko nakovnja

Otkivajuću mačeve željne krvi u glagolima

Reči liče na jednolične udarce zvona

Samo ti......

Ti me sa obe ruke daviš u suzi

Kao kopile koje te je sramota pokazati

Prelivam se izmedju dve šupljine u tvojim grudima

Nastale nekakvom greškom evolucije

Zašto sakrivamo svoje nestajanje u procepima pesama

Tu gde su ruke dželata najmanje besposlene

Tamo gde je ljubav prestala da bude izvidnica života

Tamo gde su ostali samo nekakvi krugovi u žitu

Kao konačni dokaz sublimacije

Iz krvi i mesa u neakve komadiće duše

Koji lete unaokolo nepredvidivim putanjama

Teško je, noć je tamna i neprobojna

Kao pancir košulja

Dok izbrojimo do sto

Bićemo mrtvi i jalovi kao proleće što ne miriše na kišu

Zazirem od tog drugog bića što živi u meni

Držeći u ruci sliku Dorijana Greja

Ja mogu promeniti sliku starenja

Pre nego što udje u konačnost mog oka

Tada postajem glad oivičena kožom

I moja teskoba postaje nasilna isčekujući nirvanu

Gde me čeka moja senka sa hiljadu lica

Goran Matić