Predstavljamo - Ana Smiljanić

Ana Smiljanić, književnica, specijalista pedijatrije, rođena je u Čačku. Završila je medicinski fakultet u Beogradu. Kao vrstan pedijatar, leči i voli našu decu u Institutu za neonatologiju u Beogradu. Objavila je tri zbirke poezije pod nazivom:

- Performans,

- Fiestu i

- Videla sam te izbliza.

Proglašena je za "Pesnikinju godine", 2017. godine, ispred Arte asocijacije – međunarodnog udruženja umetnika.

U makedonskom časopisu Stožer, Udruženja makedonskih književnika, pesme su joj prepevane na makedonski jezik.

Za svoje književno stvaralaštvo, nagrađena je u zemlji i inostranstvu. Osvojila je više međunarodnih književnih nagrada od kojih izdvaja:

- Međunarodna nagrada "La voce dei Poete" - Verbumlandiart Regione Lazio, 2019.godine u Vatikanu-Rim, Italija., za pesmu ZVONA STIH.

- Međunarodna nagrada za zbirku poezije u 2019.godine u Makedoniji, pod nazivom "Videla sam te izbliza", koju dodeljuje FONDACIJA TAKEC - BITOLA.

- Međunarodna nagrada za "Pesnikinju godine" u 2019.godini u Makedoniji, sa nagradom pod nazivom "BEZVREMENA ŽENA", koju dodeljuje FONDACIJA TAKEC - BITOLA.

- Dobitnica Međunarodne nagrade " Branislava Wajs Papuša", koju dodeljuje Udruženje romskih književnika, povodom Svetskog dana Roma, 8.april.

Takođe, osvojila je i nagrade u Srbiji od kojih izdvaja:

- Književna nagrada "Dušan Matić", za očuvanje i negovanje književnog stvaralaštva, koju dodeljuje Književni klub "Dušan Matić"-Ćuprija

Osim poezijom, bavi se i pisanjem proze, te je u tekućoj 2020. godini dobitnica „Specijalne nagrade“ za priču „Zaklinjanje“ ispred VerbumlandiArt asocijacije, sa sedištem u Italiji.

U ovom trenutku, u najavi je njena sledeća knjiga kratkih priča pod nazivom „Glumište nemih senki“

Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog lekarskog društva.

Posle rastanka

Ja sam tebe
naselila u sebe
– u svoje sobe.
Više ne samujem.

I ja sam tebe uselio
na plave zidove
moje spavaonice
– više nisam sam.

Baš nam je lepo sada.
Ovako spojeni,
i između nas
pola grada.

Sad više nije važno
ko si ti,
a ko sam ja.
Ti si uvek želeo da me dižeš u nebo,
a ja, uvek da me juriš
po zidovima.

*

Nesvesno sam sela na oblak
olujnog New York-a.

Za mene su krovovi podovi
i reke me emotivno ispiraju.

Između nas je gluvi vazduh
i neko se krije pod nečije grlo.

Ja vidim sve naopačke,
Možeš li se uhvatiti za moje rebro?

Razorne pustinje

Razorne pustinje
srca dubine
spojićemo u jedno,
u zaseban život naš.
Ko sa planine
pada prvi zrak...
Recimo da si tu
a ja trenutno nisam,
pisala sam nešto
o ljubavi, o bespuću...
I ti ćeš zakoračiti na most naš.
Slušaj! Prelomljen most,
prelomljena duga,
prelomljen luk,
prelomljeni se spajamo
zauvek u vidokrug.
Mi... Zasebno koračamo
i zasebno se hranimo
nebom iz očiju,
zasebno se lomimo
noću pod mesečinom.
Ljubav trošimo
do poslednje pare.
Ispijen, strašni slom
krvlju poprskan.
Možda buncam...
U trenutku bliskog uspona
ljubavnika u buketu,
možda lomim
poslednji otkucaj.

Erotska pesma

Kao Frida Kalo
raščešljane kičme,
budim se u grču
tvog stomačnog bola
i dok ležim pored tebe gola,
šapućem: ,,To nisam ja...’’

Posle strasti, prokapati.
I butina mi glatka kao riba,
traži oslon na leđima tvojim.
Kao odron, tavanica
u očima talasa
obojena u plavo,
ko nebo da mi neko dao,
I misao svaka u nju udara.
meni se vraća ravno u čelo
ko sedam pila kosti da razbija.

Drhti misao ko vrabac u vreći,
drhti celo telo dok se
slila gomila tvojih pogleda
uzduž, gore i popreko.
Opeklo me oko,
opeklo poreklo ljubavi,
da l’ iz duše ili znoja?

Roji se bezbroj pčela
uskovitlanih između
usana koje bride
u poljubac između bedara.
Roji se bezbroj reči,
obećanja, davanja...
Kradomicom zveče zubi
i jezik ih melje.

Dižu se dva sunca plamteća,
dva bezdana, dva opala.
Užasna su.... Dva smrtna oka
što vise u zoru...
Ja znam da lepota zemna
nije više od gipsa tavanica
probijena
– no sveća,
no zvezda,
no bršljen,
što probija u sobu.

*

Nosio sam je i nije se bunila.
Kao da je bila mrtva
ili, smrtno zaljubljena.

Nosio sam je ka nebeskim hodnicima,
i da li se otimala
ili, naprotiv, spasavala...

Tražim je u papirnatim jezicima
gde sam umesto znoja i sluzi
trebao zapisati njeno ime.

Tražim je u crtama njenog lica
rasutim po goloj sobi
u kojoj sam golog sebe dozivao.