Predstavljamo - Milica Jeftimijević Lilić

Milica Jeftimijević Lilić rođena je 1953. u Lovcu kod Banjske na Kosovu i Metohiji. Završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu. Radila je u Prištini na Univerzitetu u zvanju  asistenta na predmetu Metodika nastave srpskog jezika na Filološkom fakultetu  i profesora više škole na Višoj pedagoškoj školi, gde je predavala Metodiku nastave srpskog jezika i Književnost za decu. Radila je u Radio Prištini kao urednik i u Televiziji Priština kao urednik Redakcije za kulturu  (1995 – 1999).

Do nedavno bila je urednik u Televiziji Beograd  i jedan od začetnika  Digitalnog programa,  (sadašnjeg Trećeg kanala, za kulturu), a pre toga je devet godina radila kao urednik u Redakciji za kulturu. Saradnik je mnogih časopisa i listova.

 Objavila je zbirke pesama: “Mrak, izbavljenje“ (1995) “Hibernacija“ (1998) „Putopis kože“ (2003), “Čaranje“ (2007), proza: „Siže slučaja“ (2002), kritike: „Poetika slutnje“ (2004) i „Epistemološka osvetljavanja“ (2007),  „Odvijanje svitka“ (2008), „Misterija ljubavi“ (2011),  „Kritički temelji i dometi“, studija o Simi Cuciću (2012),  „Žubor uma“ / !Il gorgoglio della mente“ (srpsko–italijansko izdanje, 2012), „Das mysterium  der liebe“ (2012), „Mozaikot na sozdatelot“ (na makedonskom, 2012),  „Tetovaža uma“ (2012), „Po meri mita“ (2014),   „Partenon zvezdama zidan (2015), „Poniranja u prozni tekst“, Kritike i eseji (2015), „Il fuoco e il verbo / Vatra i slovo“ (italijansko-srpski, 2015), „Oči u oči sa sudbinom“ (priče, 2015), “Nepredviđen susret“ (priče, 2016),  “Poslanice Odiseju” (2017, 2018), „O Kosovu opet i nove pesme“, Panorama, Jedinstvo,Priština, 2019, „Skriveno u sjaju očiju (priče) , BKC Miloševo i KRK, Vest Čester, SAD, 2019.

Piše i priče za decu koje su objavljivane u „Dečjim novinama“, „Jedinstvu“  „ Nevenu“ i drugim glasilima.  Priredila je i izabrala pesme Vladete Vukovića pod nazivom „Ostaću negde“, i nekoliko knjig a izbora poezije  znamenitog pesnika LJubinka Jelića, za italijansko, francusko, špansko, tursko  i izdanje na arapskom jeziku.  Autor  je brojnih predgovora i pogovora za mnoge knjige, srpskih i stranih autora.

Dobitnik je nagrada: „Jedinstva“ za najbolju priču (Priština), „Grigorije Božović“ za najbolju pesničku zbirku (Priština), “Lazar Vučković“ za najbolji ciklus pesama objavljen u časopisu „Stremljenja“ (Priština),  “Pesnička povelja“ (Zvečan), „Zmaj Ognjeni Vuk“ (Smederevo), „Kondir Kosovke devojke“ (Gračanica), „Bronzani Orfej“ (Frankfurt). „Zlatni beočug“ (Beograd),  „Zlatna značka KPZ“, „Povelja za životno delo“ (Oplenac), Nagrada „Sima Cucić“, „Carica Teodora“ „Srebrno pero koje leti“ (Bugarska), „Medalja sa likom Nerona“ (Italija), „Citta' del Galateo“ (Italija), „Car Konstantin“ i „Zlatnik Cara Konstantina“  (Niš), “Nacionalno priznanje za trajni doprinos kulturi Srbije,” “Prva nagrada za kreativnost” Fondacije Naži Naajman (2014), Liban, “World poetry Rossete“ Istanbul (2016), “Omaggi Mediteraneo“ (2017),  „Global icon“ (2018), Writers International Fondation of India, „Vitruvio“ (2018),   (Italija)…

Zamenik je direktora onlajn magazina Balkan In, specijalni savetnik za kulturu Interncionalnog Koncila za demokratiju i pravo  (ICDJ) pri UNESKO-u, sa sedištem u Rimu,  član  Fondacije internacionalnih pisaca Indije Writers International Fondation of India...

Zastupljena je u više antologija poezije, zbornicima i  panoramama poezije kako u zemlji tako i u inostranstvu. Pesme su joj prevođene na: ruski, italijanski, engleski, francuski, arapski, mađarski, turski, bugarski, makedonski, nemački, azerbejdžanski, švedski, poljski, rumunski, grčki, romski, slovački i druge jezike.

Živi u Beogradu od jula 1999. Majka je dve kćeri.

***

TRI ISTINE O PLAČU

Neka moj plač

i svu moju tugu

vetrovi odnesu.

                           Sapfa

I zaplakah

jako na rođenju

(to beše istina prva)

Srećna

 što stižem

 da poklonim

se Suncu.

Da glas svoj čujem,

njegov umnožen eho

od plača mi

što zvučaše

 ko pesma tajnovita

puna neoktrivenog smisla,

bezrazložna ko i sve pesme

ko i sav bol,

ko i sav život.

I vraćaše se taj plač

S Mesečevim Menama

Sve menjajući čega se taknem

I oteža duša noseći ga

I preli se  u vetar

I odjeknu njegov  bol

Veći od mog sna

I ponese ga

da niz  Misir ga razveje.

I vrati mi se odjek

Kroz čist smeh,

Blisku pesmu

Ko drhtaj srca

I treptaj oka.

Sve u meni srete ga,

Ruku pruženih

(to beše istina druga )

Ne beše to više plač

Ni bol

Ni tama.

Čista se svetlost

Otuda s obzorja

Kroz njega prolama

Vetrom doneta

Moja duboka seta

U sjaj sažeta.

 I rekoh

ko Sapfa tiho:

Ništa nije uvek

Isto,

Mene večne su,

nek  svedočenje

bude čisto:

rađa Plač  dugo nošen,

( to beše istina treća)

Iz njega izvir

Prosvetli,

Donese mir

a vetrovi nose

šta nose.

Ostaje mudra trpnja.

Jer  Plač kao mač

Poseče

Svaki  bol.

AKO TE OTUĐE

«Smrt moja zavisi od pevanja ptica

A nemam ja doma ni imena!»

Sad kad izmakla sam snajperu,

Komšijskoj kami,

Nahuškanoj hordi

Smrt moja je nebitna,

nebitnija od titraja senke

pod Mesecom

što nad svima je,

jer moje ime bez tvog ne opstaje

nit moje bilo bez tvoga se čuje

nit um moj bez tebe umstvuje,

Kosovo ravno, rano krvava.

Ako te otuđe zamreće

Molitve apostola pred Tvorcem,

Oslepeće Trojeručica svevida

A progledaće Dečanski

Da zlo vidi.

Ako te odseku,

Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu

Jer nema sile da tu ranu spoji.

Ako te otuđe Kosovo,

Nikada više nećemo biti svoji,celi

Niti će biti isti svemir vasceli.

U UMU SOLSTICIJ

Ti još ne znaš

Što moje vidovite reči  znaju

Metafizičkim okom vodjene,

Dubinu slučajnosti

S kosmičkim poretkom,

Čvrsti sklop okolnosti –

Ponavljanja, početke,

Oklop sudbine koju poriču,

Strukturu vode u koju klonusmo

Mada već iskusni plivači,

njenu isceljujuću moć.

Tek vidim kako moj duh

 tobom oplodjen  nadolazi,

niče novi život,

udvojena misao radja slike...

Šta je čovek –

misao što vekovima se obnavlja.

Solsticij uma -  gori,

Prasak esencije krvlju poduprt.

Blagosloveno vraćanje plime,

Tvoje logosno okrilje,

 Nadiranje iskona kroz nas,

Srebrna mreža reči

Kojom te istrajno lovim,

Tvoje istančano čulo za smisao  što nose

Energiju što obara čarajući

Ka Mesecu podižući

Što svetli morem potopljen.

Ti još ne vidiš,

Već  teče plodova voda,

Kako te radjam za trajanje,

Puca posteljica mog duha

 oslobadjajuće.

Otvara se put ka daljinama

Uma neprozirnim,

Konstelacija zvezda menja se

Da nas propusti ka svetlosti

Što stiže iz bezumlja.

Toliko čekana odgonetka

Izustila je tajnu Sfinge,

vekovna tišina kriknula je

protestujući

kroz moje reči,

kroz tvoje poslanje.

ONA SIJA IZ DALJINE

Ona je nešto nepoznato a blisko.

S njom udahnem prvi suncev zrak

Pre no što u gradsku vrevu uđem,

Sa njom u sebi letim čudno lak

I ništa dnevno što guši me stalno

Ne dotiče me, ne ranjava ko pre,

Brzina svud okolo pomuti mi um.

Sav napor da savladam prostor i vreme

 razara sve više, htenje

da iza sebe vidan ostavim trag

Bilo bi teško, nepodnošljivo

Da ona iz moje krvi ne svetli

Nepojamnom snagom ne diše.

Prisustvom svojim briše tamne sene

svemu okolo drugi oblik daje.

Moje se biće uz nju čudno mladi

Postajem pitom ko malo štene

što i uz nepoznat osmeh se  svije.

S njenim bićem i moje svetlije biva

Jer svaku tamu ona suzbije.

Odnekud u meni sve se preobrati

U blaženstvo kad lik joj vidim

Ozaren ko more što snagu uliva.

Čekam je ko mlad mesec zoru

Sav u sebe uvučen, poništen do dna

Samo se srce širi ko univerzum

Spremno da celo bezumno se da.

PRISUTNOST ODSUTNOSTI

Crni si Mesec što vuče gore

Izmamljena uspinjem se,

Previše prisutan u odsutnosti

Osebljuješ me Logosom.

Lilit sam, uvek zahtevna.

U mene možeš samo preko uma

I ti to znaš, komandu čekaš.

Vrata moje utrobe visoko su.

Jedino bakljom reči sići možeš

U središte lucidnosti

Što uzburka mi krv,

Reku otelotvori

Da spere našu karmu,

Neodvojivost u večnosti pesme,

Da skrije ponoćno sunce

Što zrači očaravajuće,

Odbijajuće.

Kao crna golubica

Neumorno nad tobom kružim,

Bol potiskujem,

Umilno gučem

Da te dozovem

Na gozbu mesečarsku

Gde zaplesaću u belom

Ko derviš svoj vrtoglavi ples.

Kad se okreneš

Na sve spreman,

Nestaću.

SUSRET S PESNIKOM

         Jovanu Dučiću

Prepoznah svoje live u tvome

u ogledalu Trebišnjice,

Gračanice, dome svetlosti

u vanvremenom oku poete

što nađe sanjani mir

pod krovom Leotara.

 I planu žuđa detinja, stara

za pesmom što od nas duže traje

vaskrsava nas celosne, gorke,

opake, raskućene i posle predaje,

jer ne mre slovo Bogom začeto,

u vreme propeto iz ko zna kog osnutka.

I vidim kroz sliku talasa

stostruke naše rane

u biću naslagane

za neki nauk novi.

No, silan muk odasvud slovi.

Al' prenuh se na krik pesme

ko da krš se obruši na čas.

To ječi silan prkos

iz nekog doma što život slavi

spasen iz svih oluja.

I moje biće kliknu,

kao da mi svi se preci

presuše u živo bilo,

ko da se ništa nije polomilo

u gromu istorije,

ko da već dugo samo ništavilo,

ne piruje cestama ovim

na koje bičem nas gone,

nemoćne, posrnule,

potonuću sklone,

I videh i Tebe u vodi,

leporeki, lepoliki, netruležni,

što pokaza mi put

još pre no pojmih ko sam,

istinu bića šapnu  mi milozvučno

da svoje posrtanje mučno

u smisao zdenem u sklad.

Od Gračanice u Polju,

do Gračanice na brdu,

poderah iluzije,

potvrdih sudbinu, ime

a odgonetku će doneti vreme.

Iz alhemije ljubavi

vrisnu sam život

u bruju što sa visina pada

i silan smisao uma, vere,

Tvorčeve milosti, tada

prosvetli naša mrenja,

vekovne žudnje,

potonje ushite nove.

I grunu pesma vaseljenska

s kupole gračaničke obnovljena

što kao reka probi se iz mene

dubokom sumnjom izmorene.

A Ti bdijuć u slovu

što opomene šalje

znajuć da ništa konačno nije

nemo me gledaš i pitaš :

"Koji je sat u svemiru?

Dan ili ponoć, šta li je"?

TVORČEV MOZAIK

Između bezbroj nestajanja

Postanem na čas,

Uobliče me slova, uzvici, tačke,

Svest o sudu kritike trgne.

Trapavo saopštavam svoje vjeruju-

Testament sriču srebroljupci.

Meni ne mogu reći da nisam

Štedela druge svom snagom.

Priznajem, uzimala sam

Najviše od sebe,

Tražila samo od svog bila,

Sivila, crnila, zaumlja.

Suština što skrila se iza

Javljala bi mi se pokatkad

Kroz kratki sev, brid.

Hvatala sam je ko slep nasumce

Za sebe, za bezvide,

Svevidećima ne treba.

Nije ti dato radi igre,

Ma kako se upinjao da kocke sklapaš

Mozaik Tvorac tvori,

Ti si sićušni delić,

Moraš da se tešeš, lomiš

Dok ne staneš u predviđeno mesto.

Da Vidiš nije primućstvo,

Moranje da kažeš ti preti,

Ma kako bežao i ćutao.

Izviđanje iz sebe u druge

Kroz etiku, poetiku

Kroz glinu, tminu svesti

Sročiti moraš u skaz.

Tek tanki namaz si

Na kori hleba što raste

Iz tame eona, dana.

Sa Trona zapovest stiže:

Primi, protolkuj, vrati.