Predstavljamo: Vladimir Aleksandrovič Babošin

Vladimir   Aleksandrovič  Babošin 

rodio se 13. septembra 1958. godine u selu Ruska Bektjaška, Uljanovska oblast. Završio je višu vojnu komandnu školu za vezu koja nosi ime Ordžonikidzea (1979), i Vojnu akademiju za vezu koja nosi ime Buđonog (1992). Doktorirao je u Vojnoj akademiji za vezu (1995), doktor je filosofije u oblasti tehničkih nauka, docent, napisao je više od osamdeset naučnih radova. Docent je na katedri automatike i telemehanike u Vojnoj akademiji. Akademik je Arktičke Akademije nauka, dopisni član Petrovska Akademija nauka i umetnosti. Akademik je Srpske Kraljevske Akademija Naučnika i Umetnika. Predsednik je udruženja književnika „Novi pogled“ u Sankt Peterburgu, urednik i izdavač časopisa «Nevskaja formula». Član Udruženja književnika «Zenit», Podgorica, Crna Gora. Počasni je član Udruženja Srpskih književnika Slovenije, nagrađivan je za poeziju, dobitnik je medalje "Zlatno pero" pri srpskoj Dijaspori u LJubljani. Dobitnik je specijalne medalje na Međunarodnom takmičenju «Mesapotamija 2019», «Mesapotamija 2020»  u Beogradu. Prevodi poeziju sa srpskog, španskog, nemačkog i englezskog jezika, prevodi na srpski jezik, a njegova poezija je prevođena na srpski, makedonski, italijanski i englezski jezik.

 Autor je knjige prevodov poezije: "Moja srpska Antologija", Beograd, 2018.

Владимир   Александрович  Бабошин 

родио се 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка, Уљановска област. Завршио је вишу војну командну школу за везу која носи име Орџоникидзеа (1979), и Војну академију за везу која носи име Буђоног (1992). Докторирао је у Војноj академији за везу (1995), доктор је философиje у области техничких наука, доцент, написао је више од осамдесет научних радова. Доцент је на катедри аутоматике и телемеханике у Војној академији. Академик је Арктичке Академије наука, дописни члан Петровска Академија наука и уметности. Академик је Српске Краљевске Академија Научника и Уметника. Председник је удружења књижевника „Нови поглед“ у Санкт Петербургу, уредник и издавач часописа «Невскаja формула». Члан Удружења књижевника «Зенит», Подгорица, Црна Гора. Почасни је члан Удружења Српских књижевника Словеније, награђиван је за поезију, добитник је медаље "Златно перо" при српској Дијаспори у Љубљани. Добитник је специјалне медаље на Међународном такмичењу «Месапотамија 2019», «Месапотамија 2020»  у Београду. Преводи поезију са српског, шпанског, немачког и енглезског језика, преводи на српски језик, а његова поезија је превођена на српски, македонски, италиjaнски и енглезски језик.

 Аутор је књиге преводов поезије: "Моја српска Антологија", Београд, 2018.

ЕСЕНИНУ

Может быть, не могу я как ты рифмовать,

Но пишу только так, как душа сотворит.

Твоё имя во мне не устанет звучать,

И стихами твоими со мной говорит.

Далеко ты родился от Сербии милой,

Но здесь тебя каждый поэт почитает.

Ты в сердце живёшь, бессильна могила,

Нам в радуге свет твой и ныне сияет.

Иногда, на закате, лишь солнце зайдёт,

Твоё имя услышу и в гомоне птичьем.

Твоя русская песня в народе живёт,

Вечность с любовью поёт твои рифмы.

Навсегда ты со мной остаёшься в стихах,

Для русской души негасимый маяк.

JESENJINU

Možda ja ne umem da ti složim rime

Ali pišem pesmu kako duša tvori

A u njoj postoji tvoje drago ime

U pesmama mojim Serjoža mi zbori.

Daleko si rođen od Srbije mile

Ali ovde brate svi za tebe znaju

U srcu postojiš, boje su te skrile

Od svetlosti meke što nam dugu tkaju.

Ponekad u suton kad se nebo sivi

U lepetu ptica tvoje ime čujem

Tvoja руска pesma u nama još živi

S tobom večnost traje dok ti rimu kujem.

Živećeš zauvek u pesmama mojim

Svetionik duše dokle god postojim.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ЖЕНСКИЕ ЗАГАДКИ

Ни логика, ни ум  тебе тут не поможет,

Не понять нам вовсе женские загадки.

Ночью непонятно, что ж её тревожит,

И днём в её ответах не ищи порядка.

Ничего не ясно, ни слова, ни полслова,

Как мне смысл найти в беспорядке этом?

Стоит промахнуться, и ссора готова,

Что искать не знаю - пятницу иль среду?

Каждое их слово имеет тайный смысл,

На всё своё суждение - очевидный факт,

А меня волнует одна и та же мысль –

Не настигнет ли меня от этого инфаркт.

Помолюсь я Богу, ко всем Святым взываю,

Их большую мудрость должен был принять я,

Чтобы понять  хоть малость, я во сне мечтаю,

А Творец мне говорит, дескать – это счастье.

Дал Господь им нежность, чтоб любить мужчину

Красоту и мудрость, талантов без края,

Будь же терпеливым, для грусти нет причины,

А женщины готовы нас довести до рая.

Неважно, насколько ты жены мудрее,

Но отгадку женскую не ищи напрасно, 

Что б о ней не думал, ведьма или фея -

Нашу жизнь они делают прекрасней.

ŽENSKE ZAGONETKE

Ni logika katkad tu ti ne pomaže

Ne razumem često ženske zagonetke

Noću se zapitam šta one to traže

A u toku dana tražim odgonetke.

Ništa ne razumem i nije mi lako

Da pronađem smis'o u svom tom neredu

Kad promašim to je zlo i naopako

Ne znam da l' da tražim  petak il' sredu.

Zar baš svaka reč da ima drugi smis'o

Ništa ne razumem baš ni jedan slog

Pa stalno me mori uvek ista mis'o

Hoće li od žena drmnuti me šlog.

Pomolim se Bogu i svece prizivam

Njihova je mudrost zasigurno veća

Da saznam bar delič, u snu bar ga snivam

A Tvorac mi kaže da sve je to sreća.

Dao im je nežnost da muškarca vole

Prepredenost, mudrost i sve što tu treba

Samo strpljiv budi, nestrpljenja bole

A one su spremne odvest' te do neba

Ma koliko mudra muška glava bila

Odgonetka prava ipak ne postoji

Šta god da pomisliš, veštica il' vila

Nerazumost veća tu se samo broji.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ЖЕНЩИНЕ

Не выдержит

ни одна дамба эмоций такого шквала.

И сразу сгорят провода 

от такого высокого напряжения.

Невозможно сейчас осознать

всё, что ты мне сказала.

Даже слов  не осталось

и мыслей – одни выражения -

Выражения чувств, что кипят в подсознанье  

и рвутся наружу.

И в душе воспаленной

несбыточность мысли тасует.

Чтобы справиться с ними,

мольберт простыни

очень нужен,

 На котором влеченье картины любви нарисует.

ŽENE

Nalet emocija

Nijedna brana izdržati neće

I odmah će pregoreti licna

Od velikog  napona,

Spoznati sve što si mi

Sad pričala pravo je umeće,

Čak i reči zaustaljene  u mislima –

izraz bez spona.

Pokazati osećanje  što kipi,

Iz podsveti iščupano

I u vreloj glavi sve

Nemoguće misli izmešati.

Sve nužno da se postavi:

Štafelaj, paleta i platno.

Da bih naklonost

I sliku ljubavi mogao naslikati.

Prepevao: Anđelko Zablaćanski

ЖЕНЕ

Налет емоција

Ниједна брана издржати неће

И одмах ће прегорети лицна

Од великог  напона,

Спознати све што си ми

Сад причала право је умеће,

Чак и речи заустаљене  у мислима –

израз без спона.

Показати осећање  што кипи,

Из подсвети ишчупано

И у врелој глави све

Немогуће мисли измешати.

Све нужно да се постави:

Штафелај, палета и платно.

Да бих наклоност

И слику љубави могао насликати.

Препевао: Анђелко Заблаћански

НАШИМ ФЕЯМ

Вопрос о возрасте для женщины излишен.

Поверьте, это все мужчины знают.

Она прекрасна и порой цветущей вишни,

И осенью, порою урожайной.

Вопрос о возрасте для женщины абсурден,

Окутана всегда какой-то тайной,

Она прекрасна в праздники и будни.

Хоть в будни этого порой не замечаем.

Вопрос о женском возрасте не нужен.

Ведь цифры эти никому не интересны.

Они, быть может, и понятны мужу.

Всем остальным пусть будут неизвестны.

И потому, от красоты немея,

И вовсе не скрывая восхищенья,

Желаю в каждом возрасте быть феей,

Чтоб ваши исполнялись повеленья.

NAŠE VILE

Pitati ženu za godine je sramno!

To pravi muškarac, verujte, uvek zna,

Lepa je kô kad trešnja cveta pomamno,

Ili kad  je zrela kô i jesen plodna.

Pitati ženu za godine je izlišno,

Jer nju uvek obavija veo neke tajne.

I obučena u tralje ili svečano,

Lepa i kad joj niko ne vidi oči sjajne.

Pitati ženu za godine – ludost je to,

Jer te brojke ne znače ništa nikom.

Suprugu, možda, reda radi samo,

Ostalima  - lepota je u nepoznatom.

I zato,  pred  njenom lepotom  zaćuti,

Ali ne skrivaj svoje ushićenje.

U svim godinama u njoj tek vilu sluti,

Jer takva će uvek biti tvoje htenje.

Prepevao: Anđelko Zablaćanski

НАШЕ ВИЛЕ

Питати жену за године је срамно!

То прави мушкарац, верујте, увек зна,

Лепа је кô кад трешња цвета помамно,

Или кад  је зрела кô и јесен плодна.

Питати жену за године је излишно,

Јер њу увек обавија вео неке тајне.

И обучена у траље или свечано,

Лепа и кад јој нико не види очи сјајне.

Питати жену за године – лудост је то,

Јер те бројке не значе ништа ником.

Супругу, можда, реда ради само,

Осталима  - лепота је у непознатом.

И зато,  пред  њеном лепотом  заћути,

Али не скривај своје усхићење.

У свим годинама у њој тек вилу слути,

Јер таква ће увек бити твоје хтење.

Препевао: Анђелко Заблаћански

ПОСЛЕ ШТОРМА

Опустились на Город прозрачные сумерки.

Море мурлычет огромною кошкой.

Зажигаются звёзды вдоль небесной реки,

Сверкают, как будто янтарные крошки.

Северный шторм отгремел канонадой,

Волны упрятал в пучине морской,

В узлы завязал металл променада,

Насмехаясь над тщетностью воли людской.

Берег балтийский изъеден волнами,

За буйство стихии посильная плата

Янтарь на песке остаётся слезами

Блистать, в пламенеющем солнце закатном.

В нём лет миллионы навечно застыли,

Напомнить живущим, чтоб счастливы были.

POSLE OLUJE

Odjednom se tama spustila na grad

More je prelo ko velika mačka

Zvezde su se sakrile i mesec mlad

Treperavo svetleći ko od ćilibara značka

Sa severa je oluja udrala kao topvsko đule

Nemir je svoj sakrivala ljuljajući more

U neslućenoj snazi rušila i zidala kule

Smejući se  grohotno strahom je klesala bore

Baltičke obale proždirali su talasi

Za pričinjenu štetu sledi nadoknada

Samo su se sa strepnjom čuli uzdasi

Ćilibar se u pesku sa suncem spaja sada

U njemu su milioni godina ostali zapisani

Da podsete ljude na sreću što nisu zbrisani

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ПОСЛЕ ОЛУЈЕ

Одједном се тама спустила на град

Море је прело ко велика мачка

Звезде су се сакриле и месец млад

Трепераво светлећи ко од ћилибара значка

Са севера је олуја удрала као топвско ђуле

Немир је свој сакривала љуљајући море

У неслућеној снази рушила и зидала куле

Смејући се  грохотно страхом је клесала боре

Балтичке обале прождирали су таласи

За причињену штету следи надокнада

Само су се са стрепњом чули уздаси

Ћилибар се у песку са сунцем спаја сада

У њему су милиони година остали записани

Да подсете људе на срећу што нису збрисани

Превео Владимир Бабошин

Препевала Нада Караджич

РАЗГОВОР С ГОРОДОМ

Посвящается Санкт-Петербургу

Нева в промоинах. И чайки босиком

Гуляют окаёмом ледяным.

А я иду по городу пешком,

И сердцем разговариваю с ним.

Галерной арка и Сенат с Синодом,

Свидетелями прошлого величья,

Но с новой вывеской, стоят перед народом,

И портики в осаде стаи птичьей.

Великий  Петр, конём поправ змею,

С Гром-камня созерцает город свой,

В веках хранит он вотчину свою

Пусть "медный", но для города – живой.

Исаакий гордый, с шрамами от ран.

На купол скромно "шапочку" надел,

Он – войн и революций ветеран,

В заботливых руках помолодел.

Придерживая славный свой трофей,

С небрежным поворотом головы,

Геракл, под сенью спрятавшись ветвей,

Стоит нагой, открыт ветрам с Невы.

И грозного Адмиралтейства шпиль,

Увенчан золотистым кораблём.

В стенах его – морской России быль

И флота сердце ныне бьётся в нём.

Пржевальский, оперевшись на гранит,

Большого города – Великий гражданин!

С высот истории потомкам вслед глядит.

Готов в поход, верблюд навьючен им.

А там – фонтан, с танцующей водой,

И вкруг него – России высший свет!

Князь Горчаков, и Гоголь молодой,

И Лермонтов – великий наш поэт.

И рядом – Глинка, что Россию пел!

"Жизнь за Царя", "Князь Холмский" и "Молитва".

"Заздравный" кубок много раз звенел,

"Руслан с Людмилой", с Головою битва.

Не счесть всех образов и звуков волшебство,

Но каждый ,кто России патриот –

То – "Славься!" гимн звучит в душе его,

Да благоденствует великий наш народ!

Жуковский на Дворцовую глядит,

Пусть ниже он Столпа Александрийского,

Наставник Государя и пиит,

Он – гордость стихотворчества российского.

А Флора, Шарлеманя совершенство,

Стоит спиной к "дворцовой" суете.

В лице Богини видится блаженство,

Ласкает взгляд в  волшебной красоте.

Дворцовой камни, арка штаба Генерального,

И Столп, в своём величии парадном,

И Ангел сверху вниз глядит печально,

Он видел всё, ему немного надо.

Вечерней кутерьмой встречает Невский,

Скопление пешеходов и машин,

А я уже дошел к "Адмиралтейской",

И хорошо, что я сегодня не спешил...

RAZGOVOR SA GRADOM

(posvećeno Sankt Petrburgu)

Promrzla Neva cveta u ledu

A ptice bose iznad nje lete

Putanju svoju k obali svedu

Tad moje misli nenadno slete.

S rukom u ruci kročimo skupa

Moj grad i ja dok priču tkamo

Galerija tu je, suncem se Sveti Sinod kupa

Svedoci prošlosti da se upoznamo.

Ali novo vreme istoriju piše

Samo ti si isti odvajkada traješ

Veliki Piter takvih nema više

Tu konjanik zmiji nogom za vrat staje.

Sa Grom kamena posmatram te druže

Vekovima čuvaš lepote i tajne

Čak i bakar u tebi potrajaće duže

Jer ti pričaš priče prelepe i trajne.

I Issakij tu je s ožljikom od rana

Kupolu ko kapu obukao skromnu

Pamti svoje dane slavnih vojevanja

Izgleda ko nekad mlađi i na tronu.

A u ruci mu je njegov slavni  trofej

I nemarno drži okrenutu glavu

Ko Herkules snažan, a nežan ko Orfej

Niz Nevu ko vetar kad pronosi slavu.

Admiralsko vitlo što nam jezu stvara

Od zlata sliveno ko kruna je brodu

Ono piše priče što Rusiju stvara

Živeće u srcu u ruskome rodu.

Na postolju granitnom Prževaljskii stoji

Velikoga grada građanin veliki

Da na put svoj krene još korake broji

Ko da sedla konja častan, preveliki.

Tu je i fontana kapljice što niže

Oko nje je ruski sav vrhovni svet

Knez Gorčakov tu je,a i Gogolj bliže

I Ljermontov tu je pesnik koloplet.

I veliki Glinka, opeva Rusiju

" Život za Cara", " Knez Holmskii" i " Molitva "

"Zazdravnjiji " zvone u ljubav se sliju

"Ruslan i Ljudmila " i sa glave bitka.

Na stvaranju ovih slika i magija

I zvukova koji Rusiju nam slave

U ljubav se sliva s njima istorija

Na zdravlje ti grade i uz sve pohvale.

Nek u zdravlju bude naš veliki narod

Žukovskog što imaš i trg mu podari

Ispod Stuba Alkesandrijskog ljubi te ko rod

Carski pesnik beše ponos za svećari.

A i Flora tu je, Sarlemanija savršenstvo

Ostaje iza leđa palate u hodu

U licu Boginje vidi se blaženstvo

Pogledima nežnim ko ka bliskom rodu.

A palata sazdana od večitog kamena

Generalnog štaba dostojnom kapijom

I stub za paradu velikog znamena

I anđelom tužnim kao sa tapijom.

On je sve video pa mu malo treba

Večernje gužve Nevski kad  ispune

Koraci odzvanjaju ljubavlju do neba

Čak i kada su duše nestrpljenja pune.

I korakom lakim do "Admiraltejskoii stigoh

Tu je i metro koji na muzej liči

Srećan što se u ovoj lepoti digoh

I što korakom lakim nađoh se u ovoj priči.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ДЕСЯТЬ ВЁРСТ ВЕЧНОСТИ
 
 

Посвящается моему дяде,

Бабошину Василию Ефимовичу «Бабохе»  ,

участнику войны,казаку и лихому коннику,

замечательному человеку и его

фронтовому другу «Ермохе».

В Селищах, в придорожном магазине,

Задав, по сути, простенький вопрос,

Узнал, что говорит народ доныне,

Что от Ермохи до Бабохи десять вёрст…

Жил у дороги Ермолай Иваныч,

В дому, что в Папоротно по сей день стоит,

Бывало, встанет утром, спозаранок

К Бабохе в Александровское мчит.

Василь Бабошин был заправский плотник,

Хоть дом, хоть баню – запросто рубил,

В любом труде хороший был работник,

Да с Ермолай Иванычем дружил.

Нет, не ржавела дружба фронтовая,

В беде и в радости они держали строй,

Шли как в бою, друг друга прикрывая,

И в мирной жизни жертвуя собой.

Их нет уже. Не пощадили годы,

И домом стал для них простой погост,

Но до сих пор живет в устах народа,

К Бабохе от Ермохи – десять вёрст.
 

DESET KILOMETARA VEČNOSTI

Posvećeno mom stricu, Babošinu Vasiliju Jefimoviču,

učesniku rata, kozaku i odvažnom konjaniku,

izvanrednom čoveku i njegovom ratnom drugu.

U usputnoj radnji, u Selištima, van grada,

postavih pitanje prosto, što nikog ne zamara:

saznadoh da narod govori sve do sada

da je od Jermohe do Babohe – deset kilometara...

Živeo je kraj puta Jermolaj Ivanič,

u kući koja u Paporotnom još stoji, pored žita,

dešavalo se, izjutra, još od zore porani -

kod Babohe, u Aleksandrovskoje, hita.

Vasilj Babošin je bio stolar, ruku zlatnih.

Teše kolibu, kupatilo - a daske sve varniče.

U svakom poslu - trudbenik neverovatni.

I još se družio - s Jermolajem Ivaničem.

Ne, ne potamne ratno drugarstvo, potraja dugo.

U nevolji i radosti držahu do reda, znatno.

Išli su kao u boju, štiteći jedan drugog.

Nisu štedeli sebe ni svetu poratnom.

NJih nema više. Godine ne štede, svi to znaju,

sad im je kuća groblje seosko, kraj ševara.

Al sve do sada narod govori u tom kraju

da je od Babohe do Jermohe – deset kilometara.

Prepevao Vladimir Jagličič

ДЕСЕТ КИЛОМЕТАРА ВЕЧНОСТИ

Посвећено мом стрицу, Бабошину Василију Јефимовичу,

учеснику рата, козаку и одважном коњанику,

изванредном човеку и његовом ратном другу.

У успутној радњи, у Селиштима, ван града,

поставих питање просто, што никог не замара:

сазнадох да народ говори све до сада

да је од Јермохе до Бабохе – десет километара...

Живео је крај пута Јермолај Иванич,

у кући која у Папоротном још стоји, поред жита,

дешавало се, изјутра, још од зоре порани -

код Бабохе, у Александровскоје, хита.

Васиљ Бабошин је био столар, руку златних.

Теше колибу, купатило - а даске све варниче.

У сваком послу - трудбеник невероватни.

И још се дружио - с Јермолајем Иваничем.

Не, не потамне ратно другарство, потраја дуго.

У невољи и радости држаху до реда, знатно.

Ишли су као у боју, штитећи један другог.

Нису штедели себе ни свету поратном.

Њих нема више. Године не штеде, сви то знају,

сад им је кућа гробље сеоско, крај шевара.

Ал све до сада народ говори у том крају

да је од Бабохе до Јермохе – десет километара.

Препевао Владимир Jaгличич