Zvezde - Vesna Pešić

Zvezde

…svima koji su zaboravljeni od Boga i ljudi…

Već  treće veče je vidim gde spava

 u parku na klupi kraj moje kuće.

Dođe kad prvi sumrak se spusti

i ode u ledeno zimsko svanuće.

A danju, na ulici, sagnute glave,

ko da se stidi da pokaže lice.

Pred njom kartonska kutija bela

sa dve – tri zgužvane novčanice.

I večeras je bila na klupi

ispod starog sivog kaputa,

samo joj virila čupava kosa

i jedna cipela, blatnjava, žuta.

A iznad klupe fenjer meseca,

i milion zvezda kroz noć treperi.

Svetlost njihova hladnoću preseca,

i plove vazduhom snežni biseri.

Stigoh kući, uključih TV,

glas spikerke upravo kaže:

- Naša poznata... auto... jahta...

hiljade evra... peščane plaže...

Istrčah napolje, nešto me steže,

dok u grlu krici se gnezde:

- Zar mora tako, kaži mi, Bože,

nekome sve, a nekome zvezde?

Vesna Pešić