Šaka nebitnih stvari - Goran Matić

Šaka nebitnih stvari 

Na njegovom zidu je slika

Iz nje prečesto izleću duhovi

Kao ptice iz onih prastarih satova

Na krilu njegove majke je zavesa

Koju nije stigla da ishekla

Da mu sakrije suze sto kaplju

iz nekog izmišljenog sveta

U očima njegovog oca je klatno

Odatle je sakupljao fosfor i pepeo

On se često tetura pijan

Kroz hodnike njegovog detinjstva

U ruci njegove žene je venčanica

Požutela od duvana i rzanja konja

U nekoj krčmi gde se okupljaju slepi putnici

Sa glinom u osmehu

Sa peščanim sprudovima u rečima

Na koži njegove dece porasla je šuma

Tu slepi filozofiraju o šuštanju lišća

Odatle se čuju krici, rastu kao tartufi

Kad u zoru ponestaje tišine.

Postoji i ona koja kaže da je sama

Njen dodir je barica kraj mora koje isparava

A ja imam malter u prstima

I zube samlevene u beli cement

I plišanog medvedića

koji liže med iz košnica sumnje

Kovaću svetlo dok ne postane staklo

Sabijaću tišinu dok ne postane cigla

Stanjiću u lim svu tu grmljavinu

Pre nego što me se seti oluja

Reći ću...evo vam kuća,

Možda ćete naučiti da nedostajete jedni drugima

Pre nego što ja počnem

Da nedostajem samom sebi

Goran Matić