Let u suprotnom pravcu - Dragana Ivović Davidović

Let u suprotnom pravcu

Po riječima Dragane Ivović Davidović, autorke roman ,,Let u suprotnom pravcuˮ je istinita priča o jednoj velikoj i vanvremenskoj ljubavi, Ane i Leona.

“Začela se u doba studija, razvijala u srednjim godi­nama, kada je dobila pun oblik, sjaj i sadržaj.

Ispričana mi je iskreno, iz duše i zamoljena sam da je napišem.

Ja, kao neko ko kroz život ide samo srcem, pri­hvatila sam ovaj ,,izazovˮ, bez mnogo razmišljanja, mada sam dala junacima ovog romana nova imena i malo ih izmestila u prostorima.

Kao nekom ko piše srcem, kao ja, često su mi dok sam pisala suze tekle niz obraze, nesvesna u početku da je Ana, glavna junakinja romana, arhetip žene koja voli ali je njena ljubav ,,zabranjenaˮ.

U pisanju ove izuzetno emotivne priče, sa mnom su na putu stajala moja deca. Moja Jelena, koja je ,,duše moje dušeˮ, moj Pavle mudri dečak, i Irina, koja je bila i ostala zanesena ruska princeza.

Hvala im.

Hvala mom recezentu i lektoru, piscu Vasi Rado­vanoviću, koji ume da razume moje emocije i da ih uobliči tehnički na pravi način. Hvala mom izdavaču Društvu književnika Beograda i piscu Zoranu Škiljeviću na pametnim i mudrim sugestijama, pri tom veoma biranim rečima iskazanim.

Beskrajno hvala mojoj dragoj prijateljici i piscu Grozdani Crepajac, koja je moj oštar um i koja je sa neobično koncentracijom uradila drugu lekturu mog romana. Nesebično i iskreno.

Hvala mom prijatelju, piscu Svetozaru Bajeviću, predsedniku književne zajednice Nikšić, koji je ku­movao naslovu romana i koji je bio uz mene na pro­mocijama širom Crne Gore. Hvala mom prijatelju Miši Draškoviću, piscu koji me je bodrio i pri stvaranju predhodne a i ove knjige, predlažući često kroz šalu sjajne ideje.

Hvala svim mojim prijateljima širom Crne Gore, koji su pomogli da ,,Treptajˮ, moj prvi roman, bude promovisan na najbolji mogući način.

Hvala piscu Radi Lotini, koja me je pročitavši moje tekstove tog septembra u Boki podstakla da napišem prvu knjigu.

Hvala mom tati što sam od njega nasledila dar za pisanje jer je i sam bio pisac i prevodilac i mojoj mami koja me naučila radu, redu i disciplini.

A disciplina je za pisca veoma važna.

Veliko hvala što me je vera u Boga pratila na ovom putu, jer ona je moja zvezda vodilja.

Hvala svim mojom dragim prijateljima koji su verovali u mene i to iskreno.

Knjiga je posvećena mojoj deci i mom unuku Bogdanu.

Najdublju zahvalnost dugujem čitaocima, koji su umeli da prepoznaju treptaje moje duše i da me podrže na putovanju zvanom pisanje.”

*

LET U SUPROTNOM PRAVCU DRAGANE IVOVIĆ DAVIDOVIĆ

I u svojoj drugoj knjizi, upečatljivog i pamtljivog naslova Let u suprotnom pravcu, Dragana Ivović Davidović se pridržava istog obrasca uz pomoć kojeg je sa svojim prvim romanom Treptaj stupila na domaću književnu scenu – nema linearne radnje i priče na koju su navikli čitaoci klasičnih romana. Kod Dragane se, pre svega, izdvajaju razmišljanja o životu i ljubavi kao esenciji života, kao i iscrpni psi­hološki profili glavnih junaka knjige do kojih stižemo kroz slike i događaje, što zahteva i od­ređenu interakciju pisca i čitalaca. Pred nama je skladan miks ljubavne priče, lirskih opisa na gra­nici prozaida i filozofskih promišljanja o životu.

Knjiga se može čitati i kao jedna velika ljubavna poema u slobodnom stihu. Ona je kale­idoskop sastavljen od brojnih prozaida, kraćih priča, koje se nižu u pletenicu romana.

Autorka ovog zanimljivog dela je analiti­čarka emocija. Kroz očigledno bogato životno iskustvo ona pred nas dovodi glavne likove ove priče – Anu, koja je bila čarobnica zagonetnih emocija i Leona, njenog kralja i gospodara njenih najlepših emocija jer je znao da ih vidi i da ih nekako jasno definiše.

Tu je, svakako, uz njih kao treći glavni lik i spisateljica koja prati dramu svoje prijateljice Ane. Skoncentrisana je na same događaje i ose­ćanja između Ane i Leona, bez preteranog širenja priče i osvrtanja na njihove porodice i druge događaje u njihovim životima koji su se nemi­novno događali za sve to vreme, izuzev scene upoznavanja Leona sa njenom ćerkom na početku romana.

U pričama ima ponavljanja nekih trenuta­ka, slika i misli koji boje i pojačavaju Draganine poruke, jer ova knjiga obilje njima i važne su koliko i praćenje same radnje. Neke rečenice, na kraju, završava znakom pitanja, iako ne bi morala, i na taj način poziva čitaoca na dijalog. Traži odgovor od njega. A svi smo mi različiti i svako će imati neki svoj stav o ovoj ,,zabranjenoj’’ i, verovatno od većine osuđenoj, vezi Ane i Leona.

Za našu književnicu to je izistinska, iskon­ska, velelepna ljubav, koja prevazilazi sva druš­tvena pravila i kanone. To je ljubav sa velikim LJ.

Ana je zaljubljena žena koja se bori za svog muškarca rušeći ustaljene norme. Iz nje ljubav, ne samo prema Leonu, nego prema svim ljudima izvire kao iz grotla. Ona je imala strah da neće stići da zagrli sve one koje voli… Ne misleći na sebe, priskače da brani ženu od muža nasilnika, tu je za ženu koju je sin napustio i dr.

Ime Leon, nije slučajno izabrano. Za Anu predstavlja lava, njenog kralja, najjačeg, najlepšeg i neponovljivog. Hrabrog, jakog, istrajnog u svakoj predvidivoj i nepredvidivoj situaciji (a njih je u ovom romanu sijaset), koji je svestan sebe, ali i situacije u kojoj su se našli. Glavna junakinja sve vreme opisuje kako, po njenom mišljenju, treba da izgleda savršen muškarac. Za nju on je bio beg i utočište.

,,Ponekad bi joj misli odlutale u nepo­znatom pravcu. Pokušavala je da ih objedini, skoncentriše se na njih, da napravi jedan krug u kome je centar ipak bio ON.ˮ

Ovo je priča o velikoj ljubavi koja je zapo­čela u mladosti, prekinuta pa nastavljena posle dve decenije. Glavni junaci su, u međuvremenu, stekli svoje porodice, između ostalog i zbog obzira prema njima, Anina i Leonova veza je, tim više, dolazila u iskušenje.

,,Tako je i njihova ljubav dobijala posebne boje. Od zelene, preko jarko crvene do tamno žute.ˮ

Herman Hese je napisao: ,,I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe.ˮ

Iako se priča ne završava hepiendom, već tužnim krajem, odlaskom Leona iz ovog našeg materijalnog sveta, Anina ljubav ne prestaje. Niti će ikada moći. Žan Žak Ruso je napisao: ,,Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom ljubilo?ˮ.

Priča teče, naizgled konfuzno, sa skokovi­ma kroz vreme, kao izmešane stranice nečijeg intimnog dnevnika. Na taj način nas Dragana još više uvlači u svoju priču. Ne nudi nam gotove odgovore već traži naše.

Radnja se odvija u Boki, Beogradu, Istri, Švajcarskoj… Dragana Davidović ima zavidan ta­lenat za deskripciju pa upoznajemo neke zanimljive predele i ljude. Mesta, ali i mentalite i način života.

Dragana Davidović je na jednom mestu napisala: ,,Možda odgovora nema i neće ga nikada biti? Sve je u životu relativno pa i odgovori. Oni su bili najteži. Sa njima kao da se život zaokru­živao i dobijao neku ozbiljnost.ˮ

Čitajući Let u suprotnom pravcu i mi ćemo dobiti ili pronaći neke svoje odgovore na važna životna pitanja. Neke vredne misli će ostati u nama, a samim tim ova knjiga je ispunila svoju svrhu.

Vasa Radovanović

književnik

*

BIOGRAFIJA

Rođena sam u Beogradu. Gradu koji je obeležio moj život po mnogo čemu. Odrasla sam u porodici roditelja profesora. Kao ćerka jedinica družila sam se od malena sa knjigom.

Otac slavista učio me je ruskom kada sam progovarala prve reči. Osnovnu školu, gimnaziju i Pravni fakultet završila sam u Beogradu. Nosilac sam diploma ,,Svetozar Markovićˮ, za poseban uspeh u društvenim naukama. Rano sam se susrela sa pisanjem. U osnovnoj školi ,,Petar Petrović Njegošˮ, koju sam pohađala, svakog 13. novem­bra na dan rođenja velikog Njegoša, radili smo nagradne temate o njegovom životu. Sećam se te godine, kada je moj rad proglašen najboljim. Ljubav ka književnosti u Trećoj (tada Osmoj) Beograd­skoj gimnaziji, prepoznala je moja profesorka i pisac Persida Šujica. Umesto na glumu, kojom sam se amaterski vrlo uspešno bavila, život me je slučajno ili namerno odveo na Pravni fakultet. Završila sam na fakultetu međunarodni smer, pa sam čak kao član Kluba ujedinjenih nacija bo­ravila u Ženevi. No, odlučila sam se ipak za procesno pravo. Posle položenog pravosudnog ispita, skoro čitav svoj radni vek, bavila sam se zastupanjem. Možda je u tome bilo neke simbo­like. Sudnica – kao pozornica, na kojoj se odi­gravaju različita životna zbivanja. Od suđenja do suđenja, od jednog do drugog života. A onda me je splet životnih okolnosti iz Beograda odveo u Boku Kotorsku, gde provodim najveći deo godine. Lepote Boke i mora, postali su predivan deo moga života. U toj lepoti i miru rodila se ideja o pisanju ove knjige. Majka sam troje dece: Irine, Jelene i Pavla koji su, pre svega, porasli u divne ljude. Pisanje je za mene postalo izraz, ljubav, stil života i neophodnost izražavanja. Ono je dar i milost Božija.

Ovo je moj drugi roman, prvi Treptaj sam objavila 2022. godine.