Istinita priča - Dr Ugrin Popović

Istinita priča 

   Čudno je to sa samoubistvima. Ako čujete da se to dogodilo nekome, osetićete neku teskobu unutar sebe, pa makar i ne poznavali tu osobu. Još i više ako je poznajete. A Mirjanu sam poznavao kao komšinicu i kao nekoga ko je imao psa koji se igrao sa mojim psom. Kasnije je tog psa nestalo, a ona je ostala kao neko, kome se javim kada se susretnemo u mimohodu.

Sećam se „Leptirice“. Filma, koji sam zaista sa velikim stepenom užasa ispratio. Kako je to strašno izgledalo! Ti povratnici iz mrtvih, te nesmirene duše. Kasnije je logika učinila svoje. Logika i tempo života učinili su da „Leptirica“ zauvek napusti mesto koje je bilo njeno, u mom srcu i umu.

Dakle, racionalni i odrasli „ja“, prihvatio je samoubistvo Mirjane logikom depresivne manije i klasičnim nedostatkom endorfina, koji je dalje rezultirao tim poslednjim vapajem za smislom – skokom u bezdan. Barem je to, bio Mirjanin izbor. Mirjana je skočila na beton sa trećeg sprata.

Pošto je to bio krov lokalne sportske kladionice, tako je ostatak krvi i izlučevina bio sakriven za prolaznike. Kao i sama Mirjana, koju su tek uveče pronašli iako je ona skočila izjutra.

   Zapravo, možda je umirala par sati, tu, na krovu sportske kladionice, zaklonjena od pogleda? - kolalo je mojim mozgom.

  Ono što tada nisam znao, jeste njeno ime. A u stvari i to, da li je bila ona u pitanju ili neko drugi. Od svoje žene sam dobio vest da se naša komšinica ubila i da je ona bivša vlasnica Švrće. Kučeta, sa kojim sam šetao svoje kuče, Sibi. Mada sam shvatio o kome govori pri pomenu kučeta, ipak nisam njen lik mogao da prizovem u sećanje ili ga povežem sa samoubistvom. Načalno sam se složio sa svojom ženom u oceni da je to strašno i tužno. Onda smo se oboje okrenuli seriji  “Razbijeno ogledalo”, a Mirjana ode u zaborav.

  Iz zaborava ju je izvukla Sibi.

Morala je da šeta.

Na meni je bio red da je izvedem.

   Silazeći niz našu ulicu, primetio sam priliku koja je stajala u kapiji zgrade, u kojoj je živeo Švrća. To mi je bilo čudno jer, iako je bilo osvetljeno, lice te prilike ipak nisam mogao da razaznam. Približivši se ćošku svoje ulice sa tom ulicom i mestu na kojem bismo Sibi i ja skrenuli u tu, paralelnu ulicu sa našom, prilika u kapiji mi je postala još intrigantnija. Namerno sam sa Sibi prišao bliže toj zgradi ne bi li oštrije uhvatio lik te prilike. To je bila Mirjana. Iako se ne poznajemo, mimo tog nekog konvencijalnog javljanja, ipak mi je bilo baš drago kada sam shvatio da nije ona ta, koja je izvršila samoubistvo.

Razdragano sam joj prišao. „Pozdrav komšinice“ – započeh razdragano – „moram da priznam da mi je pao kamen sa srca...“ – i tu zastadoh. Ipak, ne želim da joj kažem da sam je pomešao sa nekim ko se ubio. Zato samo rasejano prebacih temu „Nego, je li vam hladno,najavili su sneg!“

    Ta tranzicija teme izgleda da je nije ni najmanje zainteresovala. Samo me je, nekako sa strahom pogledala i klimnula glavom, te se vratila ništavilu u koje je bila zagledana. Produžih dalje po inerciji obuzet dozom neprijatnosti koju je izazvala ta nema razmena straha, činilo mi se tada. Nakon par koraka, okretoh se. U kapiji više nije bilo nikoga.

Da... ipak joj se komšinica iz zgrade ubila. Ko zna, možda njen prozor gleda ka krovu sportske kladionice. Možda je videla ostatke koji su ostali iza nje? Krv i izlučevine... Deliće mozga? A možda ju je ona i videla? Možda je baš ona pozvala Hitnu? Možda, ah možda...

Sibi i ja smo završili šetnju.

Na vratima me je dočekala žena.

Bila je vidno uznemirena.

„Mladen je dolazio. Kaže da sveštenik neće da prisustvuje“- započe ona

„Da, neće. Sveštenici ne dolaze kada je u pitanju samoubistvo“- rekoh

„Ipak, krst su stavili na umrlicu. Ona je bila krštena duša. Zaslužuje krst! A Bog će da joj sudi, ne mi.“ - reče, prkosno mi pružajući umrlicu.

Bio je to detelinasti krst. Tipičan za pravoslavne hrišćane, zaključih sam u sebi, a onda videh fotografiju.

Bila je to Mirjana.

Žena sa kapije.

Žena, koja mi je maločas klimnula glavom.