Večni životi mrtvih knjiga – “Bibliotekar i druge priče” Predraga Stanaćeva

Večni životi mrtvih knjiga 

Autor se u ovom delu kroz formu pripovedanja, diskursne odabire, stilistiku i poigravanje sa žanrovima maestralno približava velikim pitanjima književnosti. Odgovore na njih dobijamo kroz odgonetanje metaforike naracija koje se kreću oko tema stvaranja i prirode inspiracije, odnosa književnosti prema društvenim i istorijskim fenomenima, uloge umetnika u svetu i transcendentalne esencije koja i sama crpi svoj smisao u pojmu stvaranja. Istovremeno, u pozadini teče naročita vrsta dijaloga sa teorijom i filozofijom književnosti, ponajviše vidljiva u metafori biblioteke sličnoj postmodernističkoj, ali dodatno proširenoj i produbljenoj spoznajama koje je iznedrio duh vremena.

Na taj način se pripovedanje univerzalizuje i uzdiže na nivoe van okvira dela, čime ono ne ostaje samo u domenu literarnosti, već se uključuje u postojeći niz onih koja pripovedanjem aktivno promišljaju.

Jednu od važnih poetičkih odlika dela možemo prepoznati u „Priči o trideset tri iskopine”, u njenom poslednjem segmentu, u kom Pisac odlazi kod NJega da bi dobio povratnu informaciju o vrednosti svojih priča. Poruka je da ako u odrazima priča koje daje ogledalo pisac ne vidi ništa drugo do niza slova i sebe koji ih posmatra, dela nemaju vrednost. Književnost ne može da se kreće u granicama autorskog izraza i pukog zadovoljenja potrebe za pisanjem. Ona mora biti rezultat transcendentnih stanja svesti koja omogućavaju kontakt sa univerzalnim istinama koje kroz tekst treba preneti dalje i učiniti ih osetnim za svakoga ko sa delom dođe u kontakt. U tome možemo prepoznati tragove platonističkog koncepta stvaralaštva – sve stvoreno vredno je ako daje veran odraz savršenih postojećih ideja koje su kreacija višeg uma.

Polazeći od ovog zaključka, jasnije nam postaje zašto je narator tematski, jezički i stilski pripovedanje oblikovao tako da se odvija u dalekoj prošlosti.

Kroz simboličan čin izmeštanja iz savremenog trenutka i povratka unazad sve do vremena stvaranja sveta, narator progovara o osnovnim principima stvaranja koji su nužni da bi stvoreno imalo puni smisao. I on sam postupa kao arheolog koji kroz slojeve iskopine otkriva deo po deo materije bez koje ni jedno delo ne može biti potpuno. Tako dolazi do teme tihovanja kao preduslova kontakta sa inspiracijom iz izvora, koja nepogrešivo vodi do unutrašnje epifanije duha kao preduslova za vredno delo.

Kroz priču o klesaru koji teži krajnjem savršenstvu i besmrtnosti putem stvaranja kamenih statua – simbola večnog u protočnom vremenu – dotiče se velike teme, umetnikove potrebe da nadživi sebe kroz dela, čime zapravo skreće sa ispravnog puta. Poruka je ta da se do večnosti stiže samo kroz odricanje od ideje o individualnoj veličini i potpunom prepuštanju stvaralačkom činu koji je sam sebi svrha. Na taj način ovo delo nosi poruku da su esencija umetnosti i stvaranja kroz vreme nepromenljivi i da večna bivaju samo ona dela koja nose univerzalne poruke sa krajnje humanističkim intencijama.

Kao osnovnu humanističku poruku autor je u ovom delu odabrao onu ispisanu na samom početku, u priči „Bibliotekar”. Kroz alegoričnu sliku sna u kojoj akteru priče pred očima preleću kamene tablice sa ispisanim dobrim i lošim delima ljudi, ostavlja se poruka koja je deo i kolektivnog nesvesnog, najviše iskazana kroz religijsku dogmu: svi su krivi. Biti čovekom podrazumeva biti grešnikom, jer nesavršenost ovozemaljskog života navodi nas na grehe koje ne činimo samo svesno i sa jasnom namerom.

Autor dela kroz ispripovedane priče ulazi u dijalog sa tom duhovnom hipotezom i jasno iskazuje kontrapunktnu ideju: spasiće se onaj ko ne sudi i ne osuđuje. Taj humanistički princip dokazan je u ispripovedanim pričama.

Sama metafora biblioteke od koje u delu sve počinje poslužila je autoru da skrene pažnju na potrebu odbrane književnosti od uplitanja bilo kakvih ideoloških, političkih ili socijalnih fenomena u život stvaralačkog principa. Zanimljiv je detalj da se u skrivenoj biblioteci nalaze knjige koje su nedovršene zbog nedostatka inspiracije, knjige čiji se autori nisu rodili i knjige koje je uništila vlast. Kada je autor pronašao „Knjigu o trideset tri iskopine”, podsetila ga je na delo koje je i sam pisao.

Ova simbolična scena upućuje na zaključak da tematika književnosti u suštini ostaje nepromenjena, samo što biva predstavljena kroz različite kontekste i upućivanje na dominantne fenomene jednog vremena.

Poruka autora je da su ne samo književna dela, već i njihovi tvorci, deo iste duhovne matrice koja odoleva svim izazovima i promenama koje se dešavaju u spiritualnim, istorijskim i socijalnim svetonazorima. Delujući iz nje, odolevaju svim izazovima koje razvoj čovečanstva nameće i ostaju u službi krajnje humanih principa postojanja i stvaranja. Prenoseći univerzalne istine, prečišćene od bilo kakvih iskrivljenja, sjaje kao baklje kroz periode tame epoha i ukazuju na puteve stvaranja i postojanja koji su jedini ispravni.

Andrea Beata Bicok

 * * *

Predrag Peđa Stanaćev (Beograd, 1956), diplomirani ekonomista, piše i objavljuje kratku prozu, pripovetke i poeziju (pesničke minijature). Autor je dve knjige „Biblioteka mrtvih knjiga” (2001, NIP „Kolumna” Surčin, kratka proza) i „Tajna vremena” (2004, Književno društvo „Razvigor” Užice – Izdavačka radionica „Svitak”, haiku poezija), objavljenih pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu. Član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju i Haiku udruženja Srbije i Crne Gore.