U čast Gospi Jacinti - Mirjana Štefanicki Antonić

Dogovorila sam se sa svojom majkom, godine 2005, da otputujemo, na letovanje, u Perast, na crnogorsko primorje. Koleginica, sa kojom sam zajedno radila u kancelariji, pitala me je pomalo začuđeno, kako se ne bojim da na tako dalek putem povedem i svoju sedamdesetsedmogodišnju majku.

Mama je sa radošću je pristala da provedemo desetak dana na Jadranskom moru. U toplo julsko predvečerje krenule smo autobusom za Kotor. Ujutro, u Podgorici, na pravnjena je mala puza za odmor. Po dolasku u Kotor, lokalnim autobusom smo krenule put Perasta. Na jednoj račvastom putu, vozač autobusa je stao. Mama i ja smo sa putnim torbama krenule peške do Perasta. Autobus je nastavio svoje putovanje do Risna.

Smestile smo se, u ranije rezervisanu sobu na prvom spratu velike kuće. Prostrana soba nije imala pogled na more, ni terasu, ali su se na dva velika prozora nalazile prelepe svetloplave zavese, takozvane venecijanke i braon, drvene šalukatre. Mogle smo, po dogovoru, sa kućevlasnicom, da koristimo i kuhinju. Kuća je imala lepo dvorište, sa puno procvetalog cveća, u kojem se u centralnom delu nalazila velika, zelena, razgranala palma. U dvorištu smo pile jutarnju kafu, i prelistavale dnevnu štampu. Sve je bilo “na dohvat ruke“: marketi, restorani sa baštom (gde smo ručavale i večeravale), poslastičarnica, crkva, muzej...

Perast je stari barokni grad u Crnoj Gori, koji se nalazi na obalama Boko Kotorskog zaliva, nekoliko kilometara od popularnog odmarališta grada Kotora. Grad strmih kamenih ulica, cvetnih đardina, grad crkvi, zatvorenih škura, ostrva Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe, grad legendi, pomorstva i slavnih kapetana, a stanovnika tada skoro kao u godini dana. Lepota ovog gradića nas je na prvi pogled osvojila. Odlazile smo da se sunčamo i kupamo na plažu Borik - šljunkovitoj, maloj, okruženoj čempresima, raznobojnim mirisnim oleanderima i borovima. U more se ulazilo kroz plićak. Osim sa te plaže, u more se moglo uskočiti još samo sa betonske rive gde je voda bila veoma duboka i nežna samo prema dobrim iskusnim plivačima. Prijale su nam svakodnevne šetnje do plaže. Zrake sunca su nas obasjavale i grejale. Od njih su nas štitili slameni šeširi koji bi nam odlepršali kad god bi automobil prošao pored nas. Uzimale bi ih sa asfalta, a oni bi nam ubrzo nanovo pobegli. Igrale smo se šeširima smejući se kao u nekoj bajci.

Ponekad bi odlazile na obližnje igralište da gledamo kako Peraštani igraju balote. Gledale smo sa rive zanesene pecaroše... Baka, koju su od milja zvali Bajka, iz naše lepe Vojvodine, iz Srema, koja je imala kuću u Perastu i tu boravila nekoliko meseci godišnje zajedno sa svojom decom i unucima... Upecala je dve ribe - bukvu i špar. Rekla nam je da će ih za večeru pripremiti u morskoj marinadi od maslinovog ulja, belog luka, ruzmarina i ispeći na roštilju...

Uveče smo sedele na klupi, pored mora i posmatrale veliki turistički brod što je svako veče plovio na liniji Kotor – Perast – Risan i nazad. Na palubi je uvek bilo mnoštvo turista. Muzika, smeh i svetlost sijalica sa broda stapali su se sa zvezdama i mirnom morskom vodom.

Vlasnica kuće, sećam se da se zvala Zora, pitala nas je da li želimo da odemo brodićem ispred Perasta na ostrvo Gospa od Škrpjela. Rado smo pristale. I ona je pošla sa nama. Brodić je vozio mladić koji je rođen i živi u Perastu. U brodiću su, pored nas tri, sedeli devojka i mladić iz Slovenije. Kada smo isplovili, pred nama se „otvorilo“ veliko plavo prostranstvo Jadranskog mora. Na ostrvu je sve bilo tiho, mirno, gotovo blagosloveno. Prasak impresije! Videla sam monahinju u crnoj odeždi. Turisti su sa nekim posebnim dostojanstvom obilazili ostrvo i crkvu Gospe od Škrpjela po kojoj je ostrvo dobilo ime. Saznale smo da je ostrvo veštačko i da je napravljeno krajem 15. veka, gde su, barem po predanju, braća Moršići na hridi u risanskom zalivu, 22. jula pronašli sliku Gospe, pa su Peraštani 1452. godine odlučili da na tom mestu sagrade pravoslavni hram Bogorodici. Oko hridi je nabacano kamenje i podignuta je mala kapela. Potom su u Fašinadi, tradicionalnom običaju, oni vekovima nasipali kamenje, potapali oronule barke i turske brodove, tako da se vremenom površina ostrva sve više širila. Ono danas ima oko tri hiljade kvadratnih metara i na njemu se nalazi, već pomenuta crkva, u početku građena kao pravoslavna crkva, a kasnije obnovljena od Mlečana i pretvorena u rimokatoličku... Prelepo je ostrvo Gospe od Škrpjela, (na bokeljskom znači Gospa od Stene).

Crkva Gospe od Škrpjela izgrađena je 1630. godine od strane Venecijanaca i jedan je od najbitnijih istorijsko kulturnih spomenika Boka Kotorske, najvećeg zaliva Jadranskog mora. Unutrašnjost crkve je velelepna, oslikana slikama Bokelja, koji se zvao Tripo Kokolja - predstavnika venecijanske slikarske škole. NJegovu bistu na postamentu videle smo u parkiću, na šetalištu, koja je postavljena među nekoliko značajnih preminulih Peraštana. Na tavanici crkve, u centralnom delu, nalazi se velika slika „Uznesenje Bogorodice“, kao i još četrdesetak slika između kojih prolazi pozlaćeno tordirano uže – simbol pomorstva. Najznačajnije delo slikara Tripe Kokolja je, bez sumnje, dekoracija unutrašnjosti crkve Gospa od Škrpjela, maestralno delo barokne umetnosti. U okviru crkve postoji i muzej izuzetno vrednih istorijskih eksponata: nekoliko arheoloških zbirki, slika, rukotvorina, predmeta iz svakidašnjeg života koje su vernici ostavljali kao zahvalnice za ispunjenje molitvi upućenih Gospi od Škrpjela – zaštitnici bokeljskih moreplovaca...

Naročito su na mene ostavile veliki utisak rukotvorine i predmeti iz svakidašnjeg života, sa ko zna kojom dobi starosti, kao i simpatična zbirka bidermajera koje bokeljske mlade, tradicionalno, daruju ovoj crkvi. Tu se nalazila i škrinja sa poklopcem. Ne sećam se da li je bila napravljena od drveta ili od metala. Mislim da je bila zelene boje, pod patinom i rđom. Jedan od turista nam je rekao da poželimo želju i da ubacimo novac u škrinju. Požele smo želju i ubacile po papirnatu novčanicu... Moja želja vrlo ubrzo ispunila. Nikada nisam pitala moju mamu da li se i njoj ispunila želja.

U crkvi Gospe od Škrpjela nalazi se goblen koji je od 1803. do 1828. vezla Peraštanka Jacinta Kunić Mijović, čekajući muža pomorca i koristeći za pojedine delove vlasi svoje kose. Vlasi zlatne u mladosti, a srebrne u starosti. Među najimpresivnijim i najinteresantnijim zavetnim darovima crkvi je ovaj vez Jacinte Kunić...

Ugledavši taj goblen i čuvši priču o Jacinti, poželela sam da napišem Pesmu i posvetim je ovoj izuzetnoj ženi. Tkala je dvadeset pet godina svoju ljubav, vernost i kosu u goblen. Zamišljam je kao senku visokog talasa, kako sedi na steni, na obali sinjeg mora, obasjana zvezdama i priziva usne svog dragog... Zavetuje ga da se vrati... Zahvaljujući gospođi Jacinti širom sveta su se u obale raznih mora uplela predanja i mnoge priče o onima što odlaze i onima koje ostavljaju... Da li je dočekala muža da joj se vrati sa mora, nije zabeleženo... Ostaće upamćena po punom imenu i prezimenu, svojoj veštini, talentu i strpljenju. „Naprosto ona je čekati znala kao niko na svetu.“ kao u stihovima pesme „Čekaj me" ruskog pesnika Konstantina Simonova.

Dana, 22. jula 2005. godine, moja mama i ja smo prisustvovale drevnom običaju Fašinada. Tog dana je bilo svečano u Perastu... Užurbano... Odisalo je lepotom i nekim posebnim fluidom u vazduhu. Svi su se lepo obukli. Praznično... Dolazili su i meštani iz Risna. Prema običaju, tog dana su barke okićene granama jablanova i napunjene kamenjem, pre zalaska sunca, isplovile sa istočne strane Perasta (od strane Kotora), pa su se, duž obale prema zapadnoj strani grada, kretale prema ostrvu Gospa od Škrpjela. U barkama na vesla sedeli su samo muškarci i pevali stare bokeljske pesme. Kada su stigli do ostrva, okružili su ga i svoj teret izbacili u more. Meštani veruju da na taj način veštački napravljeno ostrvo nikada neče potonuti. Među bezbrojnim gostima, moja majka i ja smo ispraćale i pozdravljale barke sa kopna. Bio je to impresivan događaj! Osećala sam se veoma ushićeno.

Jedan dan sam otišla linijskim taksijem do Kotora i obišla malo grad... Sedela sam u bašti restorana i posmatrala živopis oko sebe. Mama je tog dana ostala u sobi da se odmara i da čita knjigu.

Na moju veliku žalost, mame više nema među nama...

Ostale su uspomene i želja za još neki susret sa Perastom...

Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ

Novi Sad

14. februar 2022.