"Kastigulja" - Jasenka Lalović

Jasenka Lalović je Paštrovka rođena u Baru jednog julskog dana sada već davne 1965. godine. Osnovnu školu završila je u Petrovcu na moru, gimnaziju u Baru. Studirala je u Beogradu na filozofskom fakultetu na odseku za sociologiju. Pisanjem se bavila oduvek, ali se tek u pedesetim osmelila da objavi svoj prvi roman. Radila je na Radio-televiziji Srbije. Majka Kristine, Luke i Teodore. Ponosna tetka Dorotee. Udata i živi u Beogradu.

* * *

''Ima onih retkih knjiga koje od prve stranice mame suze, čiji si deo čim ih dotakneš. Ima onih posebnih priča koje te prisvoje, toliko da ti se čini da pričaju o tebi. Postoje pisci koji svojim rečima dospeju toliko duboko, u najskriveniji deo tvog bića da se neprestano pitaš, « Ma, kako može to da zna ? Nismo li ista duša u dva tela ? »

Ima tih knjiga koje te promene ili bar naprave još bolju verziju tebe, mudriju, plemenitiju. To je za mene ova knjiga neobičnog imena.

Kastigulja znači « Ona koja je obrukala ». Nekada davno, reč je nekim brodom prispela odnekud i ostala tu zauvek, duboko ukorenjena u crnogorski jezik i kulturu, kao da joj je oduvek tu bilo mesto.

I nije džabe ova rogobatna reč ženskog roda. Muško je bilo da govori i pametuje, žensko da ćuti i brine o domu, muško je bilo da se igra rata, žensko da rađa i podiže junake. Bez ijednog jedinog HVALA. Muškom je praštano, moglo se opravdati, iskupiti, izboriti. Žensko je moralo da živi u senci, da ćutke podmeće leđa i prihvata na sebe sve ono što je muško moglo odbaciti iz čistog hira. Decu, dom, roditelje. Žensko nije smelo da dozvoli da oluja razgradi dvorište i skloni crep sa kuće, da se ne daj bože ugasi ognjište. Jer žensko je rođeno da trpi i učeno je da to prihvati kao usud. Ono nije smelo da razočara, ni da traži više do prava na goli život. Nije smelo da se zaljubi u pogrešnog. Jer uvek se moglo upreti prstom u nju i reći : - Kastiguljo! To nije bila tek puka reč, uvreda. Bio je to beleg koga ništa nije moglo oprati i bilo da je opravdan ili ne, bacao je blato na celu porodicu i na buduća pokolenja. I kao što leprozan prestaje da bude ljudsko biće i biva odstranjen da tako nakazan i zarazan ne ugrozi one zdrave, tako se kastigulja sklanjala od očiju i odlazila u planinu da u nekoj pećini ili kolibi čeka sudnji čas.

Da, ova knjiga govori o teškom položaju žene u nekadašnjem crnogorskom društvu. Ipak, prava poruka priče je da hrabrost ne priznaje beznadežnost. Da odvažnost i spremnost na žrtvu može doneti promene u narodnoj svesti. Ova priča nas uči da je oprost mučitelju najslađa osveta, da tek onda kada ne vapimo za nečijom ljubavlju i objašnjenjem, onda ih i dobijemo.

Uči nas da budemo postojani, strpljivi i mudri i da prava reč u pravom trenutku pomeri i planinu, a kamoli čoveka. 

Glavni likovi ovog romana su žene iste porodice, raznih generacija. Ali autor kroz njihove životne priče oslikava sve crnogorske žene, svih statusa. One polako, učeći jedna od druge, uspevaju da promene svest o sebi i shvataju da su daleko bitnije i neophodnije nego što im je dozvoljeno da veruju. Teškom mukom, ali postojano i hrabro nameću neka nova pravila u porodici i samim tim u celom društvu. Odlučuju da se ujedine i podrže jedna drugu i makar pred smrt dobiju zadovoljenje i priznanje da su ravnopravni čuvari ognjišta, imena i časti kuće. Da su stubovi i majke cele nacije. I da samim tim niko nema prava da im od rođenja stavlja, poput okova, nikakav Damoklesov mač iznad vrata.

Mislim da je ovaj roman neprocenjivo, bezvremensko delo. Da ga treba čuvati i darivati kao najveće blago. Mislim da autorka nije mogla podariti dragoceniji poklon rodnoj grudi. Čitajući ovu potresnu ali divnu odu crnogorskoj ženi i sâm sam poput junakinja romana doživeo prosvetljenje.

Postao sam nesumnjivo, bolji čovek.

Jasenka, hvala ti od sveg srca.''

Serge Milanovic , autor romana ‘’Plavi gavran''