Krivine – Olga Tomović

Krivine

Kidam meso sa bedara...
Skidam prvu košuljicu i oblačim telo za dodire...
Žena sam,
ratnik sam,
duša sam,
voda sam,
pesma sam,
kap sam što se sliva niz vrat u procep između brežuljaka,
reč sam što bode u vrat nemani,
uzdah sam što se otme u ekstazi,
dah sam života,
suza sam smrtnika i samrtnika.

U meni su struje vode
i munje gromova...
U meni su dva srca, dva tela, četiri oka...

Poletela bih, a čupam krila,
otisnula bih se, a sedim na obali...
Neustrašivo biram da stojim na svom pragu spaljenih snova.

Žena sam,
vojnik sam u svom ratu sa vetrenjačama,
čovek sam u svom porazu...
Bog sam u svojoj pobedi za principe koje je pojelo vreme vrana i govana.

Plašim se samo svog odraza u stopama iza ogledala...

U snovima plačem,
bežim zverima iskeženih zuba...
Na javi sanjam nebo...

Savijam se da me vetar ne polomi...

Žena sam...

Virim iznad zida koji sam podigla braneći se od bestidnih,
štiteći se od vremena koje nije moje.
I kidam kožu na grudima,
puštam srce da izleti i nadiše se slobode...

Žena sam...

Olga Tomović