Kućno vaspitanje - Marijana Lj. Jovanović

Čekaonica na onkologiji u Sremskoj Kamenici je kao i uvek prepuna. U dugačkom hodniku sve klupe i sve stolice popunjene. Među pacijentima je i mladić oko trideset godina. Sedi ispravljenih leđa, glave naslonjene na zid. Ispružio je dugačke noge do pola hodnika. Pogledom uporno podupire plafon, kao da će se srušiti ukoliko samo na kratko spusti pogled. Ćuti, a mislima je ko zna gde. Da nije baš u ovoj čekaonici, čovek bi pomislio da je kao i većina mladića njegovih godina obuhvaćen bezbrižnom ravnodušnošću koju samo mladost ima.

Uskoro u čekaonicu stiže i jedna baka koja zabrinutim pogledom traži slobodno mesto. Polako se niz hodnikom kreće, tiho poput senke koja lagano pada na mladićevo lice. Momak kao otrgnut iz sna, spušta pogled na baku i počinje polako da se diže da joj ustupi mesto. Ustajanje je baš potrajalo. Utkano kućno vaspitanje mu nije dalo da sedi dok ona stoji.

 Jedva se ispravio onako visok, od meseca bleđi. Landaraju mu farmerice i teksas košulja, dok pogledom traži parče slobodnog zida da se nasloni. Baka mu se tiho zahvali i seda zabijajući pogled u patos hodnika. I ona ćuti. Deluje kao da se stidi.

Stariji muškarac, jedan od pacijenata, stojećki naslonjen na zid sve to posmatra sa strane. Razmišlja kako se svaki čovek bez obzira na godine nada da još uvek nije toliko star i bolestan da ne može da poživi još koji dan, mesec ili godinu. Mada je sa godinama koje ima, spoznao da je manje važno koliko još vremena u životu ima, a da je mnogo bitnije koliko života u tom preostalom vremenu ima. Duboko je svestan da se mladost hrani nadom, a starost uglavnom uspomenama i iskustvom. Ovaj mladić bi trebalo da ima pred sobom dugačku budućnost. Nažalost traži je u ovom hodniku.

Tuga mu je ovog puta zarobila dušu kao najvećem neprijatelju. Steže ga čeličnim stiskom ostavljajući ga bez daha. Toliko bi želeo da ovom mladiću pruži svežu nadu, popravi zdravlje, doda snagu, da mu vrati osmeh na licu, a izbije gustu, tamnu tugu iz očiju. Da punim plućima živi život, da leti, a ne da ga poput miša uplašeno gricka. Poražen i slomljen, pogrbljeno, brzo koliko mu bolest dozvoljava beži iz čekaonice i seda na prvu klupu u dvorištu. Mart je sunčan, ali mrazom poprašen. Podrhtava od hladnoće i jecaja koji mu grubo kidaju ionako pokidanu dušu i telo. Niko ga ne vidi, a i da ga vidi ne stidi se, svejedno mu je.

Ostaje mu samo želja i vera u Boga da će i Bog najviše pomoći mladiću. Brišući obraze razmišlja kako ni to nije malo.

Ukrasna šljiva pored klupe se poput kokica, ali u tišini, na njegove oči rascvetava. Prvi dan proleća je …

                                                                                               Marijana Lj. Jovanović

____________

Foto: Free NET