Samoća - Natalija Novaković

Samoća

Dok se večer prikrada lagano

a dan sramežljivo pušta

plačan zvuk,

sred toga milozvučja,

sve tone u umirujući muk.

Osluškujem jedva čujne zvuke,

u nadolazećoj noći

u nadi da će mi se učiniti

da osećam korak tvoj

I da ćeš doći.

Nada se lenjo potkrada,

i pretvara u bolno saznanje

da je zaludno moje čekanje.

Talas čežnje me zapljuskuje,

sve se oko mene lagano kreće,

a moje biće polako tone

u more samoće.

Pošla bih sada

dok zvezdano nebo

počinje da treperi u noći

bilo gde,

da nadjem put izlaza

mojoj bolnoj samoći.

Natalija Novaković

Pročitajte još