Tri kaiša - Dr. Ugrin Popović

„Uh, kako dobro izgledam! Zaista tek u pedesetoj muškarac dobije svoje fizičko zaokruženje. Te mestimično sede vlasi, borice... kao da predstavljaju onaj finalni začin savršenog izgleda. I tako će biti narednih deset godina a onda... onda, pa videćemo. Za sada imam tih divnih deset godina pred sobom!“ – a onda mi je pogled skrenuo sa ogledala, koje se nalazilo sa unutrašnje strane vrata ormana, malo niže na pregradu sa kravatama, koja se takođe nalazla sa unutrašnje strane vratiju ormana. Na toj pregradnoj šipci visile su razne mašne, kravate, ešarpe i... kaiš. Nisam ga primećivao dugo vremena – shvatih – i baš sada da ga ugledam i to posle svih ovih samozadovoljnih zaključaka.

Kao neko nemo pitanje – Čime si baš ti zaslužio to? Zar smo svi mi bili manje vredni? Manje lepi, možda? – klatio se tamo-vamo pored svih tih ešarpi i mašna.

NE – uskliknuh pred tim nemim pitanjima – pa nisu ni moj deda niti otac bili više vredni od ostalih.

Zatvarajući vrata od ormana ulovih svoj natmureni izraz lica u ogledalu. Bio je to odbljesak onog što me čeka posle tih deset godina koje sam idalje imao ispred sebe. Neveseo sada, držao sam svog mučitelja, braon kožni kaiš, u rukama gegajući ka svojoj omiljenoj fotelji koja se nalazila u dnevnom boravku. Zavalivši se udobno počeo sam kao mnogo puta do tada sećanjem da dozivam neki smisao razvoju događaja, koji bi bar približno mogao dati neki suvisli odgovor na sva ona nema pitanja koja je ovaj moj braon mučitelj sobom postavljao.

Sećao sam se vrlo jasno tih dana kada bih navraćao kod mog dede koji bi me redovno posađivao u veoma sličnu fotelju koja se nalazila u salonu njegovog stana i, namirivši me sitnim potrebštinama kao što su sok, neke tvrde i matore bombone, bajati keks, počinjao bi svoja uobičajena predavanja o tome kako treba da se naoružam strpljenjem, kako moram ovo ili ono da bi sve to redovno finiširao nekim dogodovštinama iz svog života kao neoborivim dokazima izloženog. Jedna od omiljenijih priča, a koja je u sebi sadržala sve argumente iznetih zaključaka, bila mu je o kaišu gospodina Simića. Tada bi mi pokazivao na svoj kaiš koji je bio izlizan godinama i zbog toga glatko sjajan.

„Bilo je to 1945.-te, mesec je bio februar – započinjao bi moj deda priču – već mesec dana sam bio u „Ćeliji smrti“, održavajući se u životu samo sa malo vode i duvana. Razume se po sebi da sam za tih mesec dana smršao toliko da je i ono malo dronjaka na meni visilo kao na nekom ofingeru. Tada su me komunističke zveri, te životinje u ljudskom obliku, prebacile u neki sabirni paviljon. Tu sam sreo gospodina Simića. Normalno da se na njemu primećivao trag zlostavljanja ali ono gospodsko držanje te zveri svojim metodama nisu uspele iz njega da iskorene. Veoma mi se obradovao čak su mu i staračke oči zasuzile. Nije znao ništa o mom ocu, tvom pradedi, gde su ga te zveri odvele i da li je živ idalje. Nagovestio mi je samo da se nešto sprema. Bio je do tada u nekim barakama na Banjici, gde su sakupili sve one koje nisu u oktobru streljali. Razmenili smo još neke strepnje i potajna nadanja ali ono što mi je ostalo upečatljivo tada bio je njegov kaiš. Nikada nisam voleo kaiševe. Tada, kao mladić, radije sam koristio tregere i, pošto sam nosio odeću po svojoj meri, takva mi pomagala nisu bila potrebna. Ali sada, kada sam pantalone još samo veštim zaptivanjem dugmeta i gajke za kaiš održavao postojanim taj kaiš mi je izgledao kao spasitelj od svih mojih daljih poniženja. Hteo sam direktno da ga pitam da mi dotični i posudi ali nekako nisam imao obraza za tako nešto. Ipak je ovaj naš južnjački ponos preovladao i ja sam ćutao. Ćutao i pridržavao svoje pantalone rukama. Ubrzo su nas razdvojili. Nakon jedne prozivke, gospodin Simić se našao u jednoj a ja u drugoj grupi. Tada sam poslednji put video gospodina Simića. Sledećih dana te životinje u ljudskom obliku su nam pojačale ishranu. Nije to bio pristojan obrok, daleko od toga, ali je ipak bio mnogo više od one retke supe koju smo do tada dobijali. Nakon nekog vremena su nas postrojili, dali nam neke iznošene i odrpane uniforme i rekli da ćemo sada izvršiti iskupljenje za sve naše do tadašnje imperijalističke zablude. Slali su nas na Sremski front, kao topovsko meso i dobar način za rešenje pitanja nepodobnih za taj njihov budući Crveni raj. Normalno da nam puške nisu dali. Pre nego što su nas ukrcali u kamione odveli su nas u neki hangar prepun razne odeće i nekih drugih ličnih sitnica. Rekli su nam da izaberemo i uzmemo ako nam nešto od izloženog treba. Gledali smo u čudu svu tu hrpu garderobe, češljeva, četaka za brijanje, naočara, kaiševa, tregera, cipela, čarapa... Tada sam u toj hrpi spazio svog dugoočekivanog i prizivanog spasioca – kaiš gospodina Simića. Uzeo sam ga – tu bi ponovo pokazivao na svoj struk – i evo ga idalje sa mnom. Gospodina Simića su te zveri streljale sa mnoštvom drugih, mnogi drugi koji su deportovani zajedno sa mnom na Sremski front nisu se više nikada vratili kućama, neki koji su se i vratili nisu uspeli da se snađu i prežive u tom Crvenom raju ali oni koji su imali dovoljno snage i upornosti – tu bi opet položio ruke na svoj pas – a pre svega strpljenja ti su ipak uspeli da prežive i stvore uslove za nove generacije koje će nadživeti i njih i taj Crveni raj! I, eto nas ovde, pričam sve ovo sada tebi i nosim ovaj kaiš idalje sa sobom ali zapamti to da nisam imao dovoljno snage, izdržljivosti i, pre svega, strpljenja ne bi danas bilo ni mene a ni tebe a kaiš gospodina Simića bi našao drugog vlasnika. Zato: naoružaj se strpljenjem!!!“

Svakako da u tim godinama, a i sada ne u celosti, nisam mogao da shvatim potrebu te meni tako mrske osobine – strpljenja. Nakon tih predavanja odlazio bih svojim putevima utešen činjenicom daljine mojih i njegovih godina. A i životnog iskustva – mislio sam utešen – tako su daleka od onih koji mene čekaju. Sva ta streljanja, frontovi, glad, izdaja, odbačenosti... – nisu bile kategorije mog životnog okruženja. Nekoliko godina kasnije me je priča mog oca demantovala.

Zraci pubertetskih zbivanja sobom su zasenili realnu sliku Zemlje koja se u vihoru građanskog rata raspadala. Tako da sam idalje utešen kategorijama vlastitog života švrljao ulicama mog voljenog grada. Tim zracima sam osvetljavao mrak restrikcija struje a buđenjem mladićke svesnosti prevazilazio sam sve strahote okružujuće realnosti. Normalno da su mi i roditelji izlazili u susret u tome tako da sam tada dobio od oca njegov stan na korišćenje u toku mog Vaskršnjeg raspusta i priču koja je u mnogome sličila priči mog dede; njegovog oca.

Dok se spremao na službeni put negde u Bosnu a ja na radost dvonedeljnog praznog stana, svojim sam pitanjem o neprimerenosti vojničkog opasača ostatku njegove garderobe, izmamio tu priču.

„Daleko od toga da ovaj kaiš smatram nekom amajlijom ali dobar mi je podsetnik na one koji nisu imali sreću. Znaš u ratu je sreća jedini oslonac. Ovaj kaiš mi je podsetnik toga ali i činjenice da ne sme biti opuštenosti. Da ne postoje tzv normalni trenutci rasterećeni realnosti kojoj pripadaju.

Bilo je to pre godinu dana. Izveštavao sam tada o jedinici naše vojske „Vukovi sa Ozrena“ koja je pokazivala čuda od junaštva čuvajući njime taj deo naše teritorije i što je još važnije, žene, decu, starce čiji su muževi, očevi i sinovi takođe bili na frontu. Mnogo su veliki lafovi ti Bosanci, znaš. Tako da mi je vrlo malo vremena trebalo da se uklopim, postanem jedan od njih, napišem tražene reportaže. Bilo je to zaista kvalitetno vreme koje sam živeo tamo. Neću reći lepo jer ne postoji ništa lepo u ratu. Poslednje večeri napravili su mi neku vrstu ispraćaja. Specijalno za tu priliku adaptirali su neku ruiniranu kuću tako da je u tom jednom trenu sve izgledalo mirnodopski. Sećam se idalje tog pogleda kroz prozor na Bosnu sa te kuće i te planine. Noć je svojim mrakom sakrila sve grozote prve linije fronta. Svi oficiri te jedinice bili su prisutni. Malo vremena nam je trebalo da se alkoholom uverimo kako je sve u najboljem redu. Čak smo i zapevali. Ali, osim uniformi, taj prokleti smrad izgoretine i baruta nas je sobom podsećao da nije sve u redu i da ne postoji količina alkohola koja nas može ubediti u suprotno. Da li pesma ili svetlo je privuklo jednog starijeg čoveka, žitelja tog gorštačkog kraja koji se odmah zalepio za mene. Imao je svoju priču ali ono što je prevagnulo da se odazovem njegovom pozivu bila je informacija da ima u posedu nekoliko litara domaće, stare, rakije. I, kako sam tek sutra po podne trebao da krenem za Beograd i, kako se ta ispraćajna fešta već bližila kraju i, kako su se zalihe alkohola potrošile tako sam i ja počeo da se opraštam sa tom kućom. Niko nije imao nikakvih primedbi što odlazim sa tim starim gorštakom. Znali su ga od ranije. Sina je sahranio pre pola godine, žena mu je umrla pre dve godine, na vreme, kako bi to on govorio, dok su mu preostala dva sina na frontu. Tako da su svi imali dosta simpatija prema tom starom gorštaku ali i prema mom odlasku sa njim da čujem njegovu priču. Samo mi je nasmejano prišao, skidajući kaiš sa sebe, major Buha, rekavši da mi je „radnja otvorena“. Pružio mi je kaiš. Do tada nisam primetio da mi je dugme na farmericama otpalo i da se cibzer od sebe otvorio. Ostali su se nasmejali mojoj zbunjenosti dok sam opasivao kaiš i zakopčavao rajfešlus.

Vidimo se sutra, beogradski šupku – bile su reči poslednjeg pozdrava te kuće.

Mrak koji me je okružio posle samo nekoliko koraka teško mi je da opišem. Zastadoh na trenutak kraj jedne smreke da se olakšam i da pogledam u svetlo koje me je ispratilo. Još jednom sam uživao u tom pogledu noći niz tu planinu a na celu Bosnu, činilo mi se tada. Jedina svetla tačka je bila ona kuća iz koje sam izašao i koja je tim isijavanjem prekrila rane razaranja kojima je bila pokrivena. I onda odjedanput drugo svetlo pa zvuk grmljavine i snop koji se kretao ka kući. Eksplozija je bila strahovita... a ona je bila tek početak.

Niko iz te kuće nije preživeo. Položaje smo nekako održali. Sutra je ipak osvanulo za mene i ja sam se uputio ka Beogradu, sa novom pričom i novim kaišem. Zapamti, nema opuštanja... i, tada će te sreća pratiti. Idem sada.“

Dugo sam pogledom ispraćao vojni džip kojim su odvezli mog oca razmišljajući o kategorijama svog života. Pogledima, realnostima, frontovima, izdajama... o svemu onom za šta sam mislio da je tako daleko od mene a u stvari bio sam u središtu svega toga.

Pogledao sam svog mučitelja na tren se vrativši iz oblasti sećanja da bi ponovo otputovao tamo ali ovog puta ka događaju mog kaiša.

Bio je lep i sunčan dan. Volim taj miris asfalta koji se topi pod mojim nogama, vrućinu koja zaustavlja pticu u letu. Jeku tramvaja i gužvu saobraćaja. Nije to ni malo inspirativan prizor ali ja ga volim. Možda zato što bi me uvek ispraćao i dočekivao kud god bih odlazio van svog voljenog grada. Uglavnom, čuo sam se tada sa Denisom i dogovorio da se nađemo kod njega pa da vidimo šta ćemo dalje. Imao je nešto isplanirano u glasu ali nije želeo ništa da mi otkrije dok ne dođem. Zanimalo ga je samo da li imam dovoljno goriva. Više privučen nego li zbunjen tom konspiracijom a nemajući pritom nikakvih izgleda za ostvarenje nekih svojih planova, uputio sam se ka njemu sa nadom koja je sobom spirala prve simptome apstinencijalne krize. Vrućina je prijatno odgonila jezu tako da sam sa zadovoljstvom spustio prozore na kolima. Nisam čestito ni zazvonio a Denis je sa svojom ćerkicom već bio na vratima, spreman za polazak. Malo me je zbunio taj prizor kao i zahtev da devojčicu odvezemo do njene majke. Devojčica je bila isto tako zbunjena kao i ja pogotovo što je tek bila došla. To jest, tek ju je majka bila dovela. Denis je bio razveden već nekoliko godina ali je imao korektan odnos sa bivšom ženom tako da mu ova nije uskraćivala viđenje sa detetom; njihovom zajedničkom ćerkicom Anđelinom. Tako da ju je i sada dovela malko ipak začuđena što je ovaj tako grčevito želi videti i to što pre. Zato je Anđela i bila zbunjena jer nije ni ručala kako bi što brže mogla da dođe svom tati koga je retko viđala i pored sve popustljivosti njene majke.

Do Anđeline kuće smo stigli pre njene majke tako da smo dete ostavili kod njene bake i deke i žurno nastavili dalje. Tek tada sam saznao o čemu se zapravo radi vozeći do zlatare u kraju. Naime, Denis je od juče u krizi. Agonija noći mu je dala jednu sasvim logičnu ideju. Ta ideja je bila spas koji se mogao dosegnuti već ujutru. Nailazeći svuda na zid Denis je već zakoračio stazom beznađa. Samoća je samo pojačavala očaj koji ga je obuhvatao zajedno sa fizičkom boli koja je postajala nepodnošljiva. Kijao je i povraćao prožet očajem i dijarejom tu u kupatilu zagledan u plavkaste pločice. Napokon je shvatio! Anđela ima lančić a i minđuše od zlata. Poklon deke i bake i kuma za njeno krštenje. Utešen je nekako dočekao jutro sa samo jednom mišlju u glavi – da li će se diler javiti oko 11h???

Javio se tek u 14h i mi, više mrtvi nego živi, nekako smo dobavili potrebno i napokon skuvali sreću u njegovom stanu. Dok su se špricevi hladili u čaši vode zagledao sam se u vlastitu sreću dograbljenog plena. Iako sam u krizi ipak sam miran i iako ne mogu da zapalim cigaretu jer ću se ispovraćati ipak sam srećan pošto znam da je mojoj muci napokon kraj. A onda momenti spokoja, užitka, šale... ma svega i svi oni počinju već sad – sa pogledom na čašu vode koja je polu puna iako je koliko malo čas bila do pola prazna.

„E, hej, gde ćeš sve to da skuvaš?“ – prolazile su mi sluhom Denisove reči kada je video da planiram sve kesice da istresem u supenu kašiku – „roba je bolja, mnogo bolja, neće nam trebati toliko.“ – zaverenički se smeškao Denis. I, zaista, boja je kao rubin. Dobro je što nisam skuvao sve. Toplota domašenog cilja širila se mojim telom rasterujući sobom sve čemere svakodnevice. Nasmejah se – ipak je sve lepo i svi su dragi – pogledah Denisa. On se mučio siromašak. Valjda će se naći – pomislih pa se zavalih na krevet zagledan u plafon – gde li je kraj? A, zar je i bitno, u krajnjoj analizi? Jezdio sam tada sećanjem krilima našeg poznanstva. Znali smo se još od Osnovne škole. Putevi su nam se ukrštali tokom srednje i dok sam studirao da bi nam postali isti već nekih godina. Koliko godina? – ni meni nije bilo jasno ali sećao sam ih se sa nekom simpatijom i osećajem avanture. Denis je kao jedino dete nasledio sve od roditelja koji su poginuli dok je ovaj bio na studijama. Fakultet nikada nije završio; od onoga što je nasledio nije ostalo više ništa. Pred kraj njegovih finansijskih imanja zbijao je šalu na svoj račun o tome kako će uvek imati dovoljno. Naravno, ta se šala ne može pravilno shvatiti ako se ne zna da je on prodavao stan kupujući sve manji i manji već peti put a aluzija na to da će overiti pre nego što totalno bankrotira bila je ta šala kojoj se Denis svojski smejao. Valjda će ova garsonjera ostati Anđeli? – zapitah se u sebi, pridižući se.

Prvo sam mislio da je istondirao zagledan kroz prozor. Da lovi nebo tim parčetom stakla sa špricom koji mu je idalje bio u veni. Onda sam shvatio. Svojim prstima sam mu sklopio oči, izvukao špric iz vene, odmotao kaiš sa njegove podlaktice. Bio sam sasvim miran, kao da sam svedok kupovine sladoleda. Te mirnoće se i danas uplašim. Nije bilo nikakvog čuđenja ili žaljenja. Kaiš sam poneo sa sobom. Preostale kesice sa heroinom takođe. Vrata nisam zatvorio. Neka ona budu znak – izgovorio sam u sebi napuštajući tu zgradu. Anđela će ipak dobiti garsonjeru – zaključih.

Kaiš mrtvog čoveka - kako mi je to strašno zvučalo kada bi mi moj deda o tome pričao – kaiš mrtvog čoveka – kako sam samo ravnodušan bio kada sam svoj primerak uzimao sa još tople ruke svog sapatnika.

Koja je poenta? Šta bi ja kome mogao reći? Tebi odgovoriti? – pogledah odlučno svog braon mučitelja ustajući iz fotelje – Šta bih mogao tebi odgovoriti?

Napokon sam ga vratio na mesto gde je stajao zaklonivši ga malo tim mašnama i ešarpama koje su tu, zajedno sa njim, visile. Pogledah se ponovo u ogledalo. Namestih lice izrazom samozadovoljstva koje gazi tugu.

Šta bih ti ja mogao reći? – pogledah prkosno još jednom svog braon mučitelja sakrivenog ešarpama i mašnama – Znaš šta bih ti ja mogao reći? Znaš šta?

Life’s full of shit and in the end you die!!!

I to je sve.

Dr. Ugrin Popović

_____________

Foto: Free NET