Zapisi vodenih oblaka - Vladimir Radovanović

Zapisi vodenih oblaka

Neumorno je već umorna ruka zapisivala činjenično stanje. Smene jutara sa danima, dana sa noćima, i tako iznova, suvoparno beležeći ples oblaka, brojke kišnih kapi, bujanje tokova i sve ino.

Nije bilo kasno, možda rani večernji sati, mada je delovalo kao večnost, jer noć je gutala dane, tako rano po svitanju.

Kišni ples sitnih kapi danima je odzvanjao kroz oluke, po krovovima se čula jednolična muzika ritma. Ples je kupao pločnike, ulice, i gonio zalutale koji su plivali između oblaka. Ples crne kiše se nije video, jer ga je tama vešto skrivala, videli su se udarci u magnovenju, umesto zvukova.

Umorna ruka, uzimajući predah u skladnom neskladu, i dalje je mukotrpno zapisivala beskonačan niz gluposti koji se zove "činjenice bez smisla za bilo šta drugo". A ples vodenih oblaka bivao je sve silniji, ispunjavao je korita mrtvih reka, nalazio zaboravljene staze. Vrtlozi, sila, nečistoća, ostaci ljudskih gadosti divljali su po talasima. Divlja muzika mraka, sve silnija, bacala je i privlačila nekada strme kamene obale, i silno je nadirala iz pravca zapad-istok, kroz pitomu dolinu ruža, koja to nije bila.

Histerični od straha, glasovi u etru iz časa u čas plašili su već preplašene senke, kao da noći demona nikada neće stati, a senke su u anarhičnom redu vijugale ka sivoj planini koja je kroz tamu ljutito gledala.

A umorna ruka zaspala je. Senka uma čvrsto je držala pero, dok se telo razlivalo u grču. Senka uma crtala je tačku po tačku na papiru, kroz san iscrtavala nešto nalik putokazu, ili nečemu drugom - niko sa sigurnošću ne zna.

Senka uma polumrtvog sna nije se podizala, iako su kroz čula brujali motori, čuli se nervozni glasovi majki, očeva, plača, straha dece. Senka uma snivala je svoj rajski san, daleko od bedema utvrđenih odbrana. Senka uma plovila je ka svome rajskom vrtu. Ples zgrčenog srca šake plesao je po suncu, sve brže, lepše, lakše, na platnu srca nazirao se lik ili, možda, znak. Senke očiju otvarale su se, prostirući kapi kao prostirku.

Čvrsto je oko prigrlilo lik jutarnjeg sunca. Oko njega prijatna toplina, buđenje cvetova, mirisi... Ni traga od bezdana koji je sanjao. Čvrsto je oko zagrlilo sunčanu senku, noseći je u skladnom plesu. Plešući satima žmureći, ispruži dlanove ka suncu, darujući svoju poslednju čistotu. Na dar je prinosio kraljicu cvetova i nešto nalik srcu, krvi, zar je i bitno.. Vatrene je boje, kao strast...

Dok su ga milovali zraci jutarnjeg sunca, i dok je izvorskom vodom sa dlanova spirao umor lica, duboko u srcu znao je da je on zaustavio bujicu koja je silno rušila iz pravca od... ka...

Vladimir Radovanović